Прочитај ми чланак
Србија данима није спавала. Свако је помагао колико је могао. Грађани су носили толико помоћи у прихватне центре, да су исти центри често морали да апелују да стану. На све акције одбране градова – Шапца, Београда, Костолца, Сремске Митровице… пријављивало се на хиљаде људи више него што је било потребно, а искрен осмех и понос били су најчешће средство споразумевања међу хиљадама оних који су, свако на свој начин, покушавали да помогну онима којима је помоћ била најпотребнија.
Међу њима су предњачили професионалци – војници, полицајци, жандармерија, ватрогасци, лекари, сестре, спасиоци… Али је заглушујућа хука одзива “обичних” људи успела да надјача никада до сада виђену количину блатњаве воде која је преплавила Србију.
Тешко да би и сва сила ове државе могла да одбрани народ без волонтера Црвеног крста, који су у мору дезинформација смирено преусмеравали помоћ; радио-аматера над чијим су каналом многи бдели и алармирали надлежне, као и хиљада грађана који су: правили насипе, помагали у свратиштима, носили помоћ, организовали превоз, давали дом, пекли хлеб, правили сендвиче, спасавали животиње, молили за лекове, ширили апеле путем друштвених мрежа…
Ово је прича о њима. Ово је прича о нама.
Грађани волонтери
– Из родне Нове Пазове сам без имало оклевања кренуо пут Арене да бих с осталим мушкарцима ишао да браним Шабац од Саве. Жеља је била само једна, да помогнем свом народу и дам допринос да се спречи даље страдање – почиње причу Дејан Надаревић (30), који је пасионирани навијач Црвене звезде.
Међутим, ових дана су се као волонтери пријављивали “вечити ривали”, који су заборавили на нетрпељивост на бинама.
– Сви смо се сложили и постали једно. Циљ је био јасан, а то је да напунимо што више џакова. Није било лако, али оног тренутка када вас заболе руке, присетите се само за кога све то радите и натерате себе изнова да наставите. Мислим да је то нормална реакција сваког човека – каже Дејан.
Овај младић, један од неколико хиљада хероја који су се одазвали апелу, пунио је џакове без престанка пуних девет сати.
Радио-аматери
– Толико пута сам пожелео да се клонирам, и то у 100 нових особа и да одем да чупам немоћне људе. Јауци и апели за помоћ ми одзвањају у глави и не спавам већ три дана. Не треба ми ни храна, само мало воде – почиње причу Владимир Лаловић (24), који је део тима радио-аматера Србије, захваљујући којима је читава Србија имала пренос уживо из најугроженијих подручја.
Овај храбри младић из родног Крагујевца пребацио се у Обреновац и учествовао у спасавању. Медији и грађани су ових дана били на фреквенцији радио-аматера Р1 Авала, одакле су даље делили информације из Обреновца који је вода прогутала. Они су били уши и очи свих који су са стрепњом чекали информације из одсеченог града.
– Неколико дана сам био на мосту, а у једном тренутку се Жандармерија повукла због могућности да он падне. Ту сам гледао две реанимације и то су слике које никада нећу заборавити – каже Владимир.
Жандармерија
– Сиђемо у воду, загазимо мушки, ставимо човека на леђа и донесемо га до возила. Радимо дан-ноћ. Кад је мрак или дубока вода, ако не може возилима или чамцима да се приђе и одради спасавање, тада идемо ми – прича мајор жандармерије Славиша Ивановић.
Приликом спасавања у Обреновцу дешавало да се великим возилима једва пробију. Где се није могло кроз улазе, ишли су преко балкона или прозора.
– Одете по једног човека, тражите га, а онда нађете масу људи. Ту су били и непокретни, није било довољно носила, тада ставимо човека да седне у столицу и тако га пренесемо – објашњава Ивановић.
Волонтери Црвеног крста
Бојана Бањевић (20), Игор Мијалковић (30), Ивана Ђондовић (19) и Зока Јелић (21) су међу бројним волонтерима Црвеног крста који су даноноћно збрињавали људе у прихватилиштима.
– Људи различито реагују. Неки су у шоку, а други се понашају као да се ништа није десило. Ми смо ту за њих – каже Бојана. Игор каже да је најтеже било током првог дана, кад није било хране, лекара… Ивани се срце стезало када је питају када ће моћи кући. “Шта да им кажемо – макар да су овде на сигурном”, закључује Ивана.
(24 сата)
