Прочитај ми чланак
Новогодишњи поклон Фонда хуманости Компаније „Новости“ и „Форме идеале“ породици Станишић из Ужица. Драгана упркос етикети „домца“ досањала породичну срећу. Стан опремљен новим намештајем.
Сурово фактографски, то је овако: мама је погинула 1987. године, тата се оженио, а Центар за социјални рад је нас три девојчице, моје млађе сестре Слађану, Миленку и мене сместио у дом. Дете си пробуђено олујом несхватљивог, али стварног и опипљивог зла, остављен си усред најцрње ноћи, без игде икога да упали светло. Ужасном страху лак си плен, душом се храни. Треба ти топлине, а не знаш да ли је на свету још има.
„Домац“ сам постала у седмој, то је истовремено и црни усуд, и срећа у великој несрећи, незгодан белег и реч у коју стаје живот.
Драгана Станишић (34) је још 1999. из ужичког дома „Петар Радовановић“ изашла усред бомбардовања. Чим је напунила осамнаест, то се не заборавља…
– Питала сам се ту на прагу дома, у паничном страху, шта ће бити са мном? Посматрала сам стрму улицу и нисам знала на коју страну да кренем. Са ове стране прага нико ме није чекао. Осим предрасуда. „Домац“ си, мора бити да си преступник, а супротно је. Одрастеш прерано, а никада не дорастеш до пожељног кандидата за било какав посао – каже Драгана.
– Дом „Петар Радовановић“ је ужичка кућа у којој сам међу друговима и васпитачима нашла свој део доброте. Остатак града нас не доживљава тако. За већину домаца праве животне шансе су неухватљиве. Волела бих када би нас доживљавали као посебне, храбре Ужичане. Ми смо рођени одрасли, велики, за детињство нисмо имали времена. Дајте нам шансу.
Драгана се кроз живот борила за опстанак, стрпљиво: васпитачи, старатељи, очева сестра Маца и људи које је случајно и намерно сретала на том путу, попут Илије Ковачевића који јој је својевремено обезбедио прво запослење у некадашњем „Лала пресу“, били су појединачни зраци светлости. Разбијали су ону таму дечје душе остављене давно на овом свету, без игде икога.
Драгана је пре 14 година срела Ивицу. Две године касније родио се Урош (12), а 2006. и Јована (8). Драгана тренутно нема стално ухлебљење, Ивица граби сваку прилику да ради на грађевини, подстанари су, тешко је… Али сада сија!
– Кад желе да ме похвале, другари ме зову Пеле. Тренирам у Јединству, то је најбољи клуб на свету, наравно, уз Црвену звезду – поносно каже Урош, док јури на врата да не закасни у школу, и искрено додаје:
– Шести сам разред, биће све још боље ако ми математика крене, ту шкрипи.
За њим одлази и Јована, почиње проба у КУД „Севојно“, чекају је наступи, мора да вежба, да на концерту не буде треме.
Станишићима смо однели новогодишњи поклон Фонда хуманости „Новости“ и „Форме идеале“, њихов дом смо опремили намештајем, од пода до плафона. За децом, одлазимо и ми, а једна бака, комшиница широког осмеха, у пролазу нас пита скоро шифровано: „Јесте ли видели, осетили?“ Видели смо децу лепу, здраву, насмејану и снажну. Боље васпитану од клинаца за живот наоружаних тек најновијим „ајфонима“. И родитеље пуног срца, велике борце.
– Кад би се остварило да Драгана и Ивица стални посао пронађу, то би тек радост била … – каже старица.
