Pročitaj mi članak
Откако смо се вратили из Србије, у нашем се селу није чуо дечји плач нити се запевала крајишка ојкача, прича помало сетно старина Миле Торбица из Острожина на Кордуну.
Док је из старе кордунашке дрвене куће, за коју његова супруга Љубица каже да је у оном Другом светском рату била база народноослободилачке партизанске власти, у којој је и написан чувени Острожински правилник, износио стару шљивовицу, руком је показивао на околне пусте куће, у којима од „Олује“ нема његових комшија.
У Острожин се вратило двадесетак стараца, а до рата је то било село пуно живота и младости.
Најмлађем је сада 60 година – рећи ће Миле, који још добро носи своје 84, баш као и пет година млађа супруга Љубица. Здравље их још добро служи, али све остало је наопако. Од када су се вратили из избеглиштва у Србији, а томе има већ пуних 12 година, нису имали ни секунде за старачку доколицу.
Дошли су у пусто село, у кућу без прозора и врата, зарасло двориште, њиве и ливаде. Срећом, нико их није узнемиравао, можда и зато што баш ништа нису ни имали. Из Србије нису имали шта понети, а код куће ништа вредно нису затекли. Све им је опљачкано и однесено.
Како живимо? И сами не знамо. Са 120 евра пензије и десетак оваца – каже Миле.
Срећом немају где ни да троше. Најближа трговина је у десетак километара удаљеном Вргинмосту, а до ње се може само пешице јер нема никаквог организованог превоза.
Синови су нам говорили да се не враћамо. Нисмо их послушали. Овде смо младост оставили – присећа се бака Љубица разлога због којих су се вратили у Острожин. Знали су, по казивању других, каква их „добродошлица“ чека, кућа без прозора и врата, двориште и цело имање били су као џунгла, све обрасло у коров. А мислили су, живеће од заслужене пензије, коју су примали још пре рата. Зарадили су је на пољопривреди, редовно уплаћујући по 20 година у пензиони фонд.
А када су дошли да траже своје, у пензионом су им саопштили да немају право да потражују десет година неисплаћених пензија, а службеник им је одмах израчунао да ће убудуће примати свако по 40 евра. Добили би, још им је рекао, да су раније дошли и по двадесетак евра заштитног додатака, али је он укинут неколико месеци раније.
Каква је то пензија – питао је службеника зачуђени Миле. Објашњење није ни до данас добио.
Ни у чему нису били тако педантни као у укидању наших права. У тој шуми некаквих закона и прописа, ми смо добили пензије мање од социјалне помоћи. То је срамота, какви су то закони. Баба и ја уплатили смо заједно четрдесет година, а сада нам дају ту мизерију. Жалили смо се, писали молбе, али су нас увек одбијали. Ништа ту непомаже.
Узимали су нам и мимо закона и по закону, како им се наместило – резигнирано ће деда Миле о држави која је у оном светском рату, бар тако пише у хрватском Уставу, настајала и у његовој кући, у којој је написан Острожински правилник, први писани документ о раду тадашњих народноослободилачких одбора. У суседном Кирину, те 1941. године, народ је прогласио Киринску републику, а данас у Кирину и Острожину нема ни републике ни народа, а на снази су неки други правилници.
Ту смо се родили, подерали се, а најбоље би било да смо могли то продати и отићи заувек. Док се може радити, некако састављамо крај с крајем, али када паднемо у кревет, о томе не смемо ни мислити. Овде ћемо тешко дочекати боље дане. Старост притисла, а неправда овладала – рећи ће деда Миле, жалећи за комшијама којих више нема, за уништеним и опљачканим селом. Никоме се не може пожалити. Држава далеко, Бог високо.
Њиве пустоши дивљач
Туђман нас је у ‘Олуји’ позивао да останемо. Његови наследници и следбеници, Месић, Јосиповић и сада Готовина, сви Србе као зову да се врате. А ми који смо их послушали, који смо им поверовали, грдно смо се разочарали и покајали. Сада само чекамо, као и они уосталом, да помремо и тако окончамо ту нашу причу – закључиће деда Миле своју сторију о повратку. – И сада овде можеш живети, али не боље од пса. Ма каквог пса, њима држава посвећује више пажње него нама.
Зулум дивљих свиња
Једино их редовно посећује дивљач. Од те пошасти не могу се одбранити.
– Два хектара најбоље земље оградио сам прућем, тврдо да човек не може проћи, али дивље свиње пролазе. Посејем кукуруз, а до задњег клипа они поједу. Сада смо престали да их хранимо, више не сејемо – каже деда Миле.
(Вести.нет)
