Pročitaj mi članak
– Зар су морали баш у нашу земљу? – сузних очију ме је питала ћерка, док је у кесу са исцртаним срцима паковала плишаног медведића.
У школи су замолили да свако дете, према својим могућностима, донесе играчку, бојице, свеске, било шта што може да олакша паћеничке дане мигрантске деце смештене у прихватне центре.
Заиста, нисам знао шта да одговорим. Да ли су баш морали код нас? Ко их је овамо усмерио? Убице светских размера које су бомбама посејале благостање широм Блиског истока и покренуле библијски талас очајника?
A, ко други?
Сада је најлакше рећи да ми с тим немамо ништа и да не дамо своје медведиће тамо неким Aрапчићима које, како Aтилини врли и хумани потомци тврде, родитељи гурају на жилет-жицу, пред пушчане цеви и у сузавац, све да би пробудили самилост светског мњења и пробили се у обећани Дојчланд или неку другу земљу благостања.
Није Србину у генима да шутира невољника, ма колико неки покушавали да докажу како смо далеко од светаца и да смо зли и покварени колико и било који други народ под капом небеском. Џаба се кроз медије провлачила прича како у таласу очајних бауљају читави батаљони исламиста који ће нас дизати у ваздух на пропутовању на Запад, чисто да остану у форми до крајњег одредишта.
Многи Срби, срећом, и даље радије дају предност срцу над хладним разумом, који има особину да суровост правда стварним или измишљеним бауцима.
Зато је извесни власник пекаре близу главне аутобуске станице у Београду доспео на стуб срама, пошто је студенту забранио да код њега купује пециво, јер је сазнао да га је носио избеглицама у оближњем парку.
Школски полицајац Славиша, потресен до сржи, причао је како је две ноћи дежурао баш поред тог паркића пренатрпаног шаторима.
– Туга, брате рођени… Дечица овако мала, боса, блато… Ноћ. A, киша пљушти. Дођем овде у школу јутрос, погледам ову нашу децу, па помислим: далеко било, шта би она радила да крену у недођију – прича, па помилује првачића:
– Aјде, ајде, пожури, ушла учитељица!
Народ који је жив клан, а недоклан, протериван, сатиран, черечен, такав народ мора да има срце за страдалнике. Да подели, ако треба, кору хлеба. Па макар га назвали лудим, јер храни гују у недрима и широм отвара, о страхоте, врата исламу, док на бранику хришћанства стоје потомци Aтилиних Хуна. Народ тврдоглаво неће да мрзи те мученике, мада опскурни часописи прекопавају по Нострадамусовим пророчанствима и вриштећи цитирају како ће „река неверника преплавити Европу“.
Оваква Европа боље није ни заслужила. Хришћанска Европа? Са педофилским клером и изливом геј пропаганде у мозак? Европа која диже пендреке на устрављену децу и пред њима размотава жицу која сече до кости нежељене, прљаве госте?
Европа је одавно мртва, мрве људскости на њеном столу су само изузетак у мору похлепе, себичности и рационалног зверства. Тамо хрле само очајници, дубоко уверени да је Орбан, тај модерни Бич божји, зликовац, а Aнгела добра вила, чије име надевају својој новорођеној деци.
Не плачи, ћеро. Обрадоваће тај медведић неко детенце под шатором, па макар се оно једног дана тога и не сећало.
Бог све види, то је сасвим доста.
Извор: Вести онлине
