Ја не знам како је било када је било бомбардовање, рођен сам после рата, а ово последње нас није задесило. Али, мислим да ни бомбе не могу овако нешто да учине.

Тако размишља Милорад Пиргић, док стоји на прагу онога што је остало од његовог дома у ваљевском селу Ребељ, подно Медведника.

Планине, која је засута незапамћеном кишом, једноставно почела да се осипа и мења конфигирацију. Као ножем нанете, на „телу“ Медведника почеле су да се отварају пукотине и читава брда почела су да клизе у подножје Ребељске реке. Једно од њих прво је уништило 12 кућа у засеоку Пиргићи у којем је живело више од 20 душа, међу њима и седморо деце од којих најмлађи дечак има годину дана.

До Медведника, на чијем врху је такође незапамћени мајски снег, може се само теренским возило. До Пиргића, само ногама – неколико километара низ стране и козје стазе јер је све путеве клизиште однело.

– На овој падини су биле две куће, сада би улазили у дворишта. Њихове рушевине су сада доле, у содому – прича наш водич Видан Алексић, који је под свој кров примио десеторо комшија, након што су успели да спасу живе главе после обрушавања брда.

Пиргићи, Марковићи, Пешићи и Арсићи дошли су до онога што је некада био њихов заселак, да покупе шта се од основних ствари покупити може. Да се врате, више никада не могу.

– Најстрашнији дан мог живота. Слушаш како тутњи и громила у планини, слушаш како букве метар преко пања пуцају као леденице, гледаш како земља иде према теби и не можеш да учиниш баш ништа. Само смо размишљали да преживимо, шта понети са собом никоме није било на памети – прича Андрија Марковић, и даље се осврћући у неверици у соби коју су делиле његове две ћерке и у којој још једино на пуклом зиду стоје тинејџерски постери.

Кућа Милоша Пиргића је донекле остала читава. Али на три метра од ње почиње провалија дубока 300 метара у којој њихов дом може завршити сваког часа.

– Синови од 11 и 12 година већ су смештени код породице супруге у Ваљеву. Како заноћити овде? Све је пропало, више ни земље ни стоке нема. Нема више живота овде – очајан је Милош.

У збег код комшија, чија кућа још увек није угрожена, са 14-годишњом ћерком Весном, са једном кесом у рукама, стигла је Смиља Марковић.

– Дошле смо да покупимо нешто најосновније. Нема се шта покупити испод рушевине. Сада ми је још и теже, него док смо бежали. Код Видана нам је добро, али не можемо да довека останемо у туђој кући. Остали смо без ичега, а не знамо ни где ни шта са голим животима – са сузама у очима каже Смиља.

Пиргићи у Ребељу, на Медведнику, показатељ су размера катастрофе која је погодила ваљевски крај, слаже се и Драган Јеремић, дирекор градске Дирекције за изградњу.

– Ово је крај једног села. Овде нема обнове јер нема ни пута, а чак и да има пута више нема ара слободне земље коју је згужвало брдо, да би им се направиле нове куће. Ове породице морају бити расељене, домови им се морају правити на неком другом месту – закључује он.

(Блиц)

Ознаке: Ваљево, клизиште, Ребељ