Одмах по доласку у Valenciennes, место на северу Француске, успео сам да добијем паркинг место у фирминој гаражи. Није пракса да спољни консултанти добијају гаражне картице, упозорен сам на почетку.

Овде је тзв. staff неприкосновен. На жалост, staff су често медиокритети који дрмају плате од 5,6,7, или чак 8 хиљада евра па и више. Картицу сам добио „преко везе”, захваљујући једном фином Ирцу Петеру.

Убрзо се испоставило да ми аутомобил за овај градић и не треба – возити по овом месту је као пливати у води од 20 цм – врло брзо схватиш да је лакше ходати.

Пролеће је било кишовито, али ми то није сметало да и даље идем пешке. Возио бих једном у 4 седмице – кад бих ишао послом до Брисела.

Кобног јутра пролазим поред Гркове канцеларије, по обичају.

Међутим, Грк ме чудно гледа.

„Јеси ли видео можда флеку на свом ауту?“

„Где?“

„На хауби – прилично велика и сива.„

Отрчао сам до гараже.

Мог Опела, једини ауто у гаражи, а вероватно и у целом Валенциеннесу,  са српским таблицама, препаркирао сам претходно вече. Био је мало забачен, у сред неке барице, па сам желео бољу позицију.

Улазим у гаражу. Пулс ми је повишен. Имам трему, као да се ради о повреди живог бића. Флеку још не видим са ове дистанце.

О Боже, па зар још ни кредит нисам отплатио, а морам да га фарбам?

Шта ли ће ми тек жена рећи?

И заиста, на предњој хауби, мало више према левој страни, две спојене флеке – као да је неко сипао неку течност из флаше, једним млазом, па онда и другим. Непозната течност се осушила. Трагови сливања су јасни и препознатљиви. Боја – светло сива. Ауто – тамно сива.

Леп контраст, овај, хоћу рећи – ужасан.

У очају узимам супер – крпу и покушавам да обришем. Ништа. Не успевам. Део течности је цурио према фаровима и пластичној маски – пробам и тај део да очистим – флека се скида!

Тек ми сад ништа није јасно.

Под прстима се може осетити рељеф – непријатељ, ко год био, није наиван.

Ствар је постала озбиљна. Ово је диверзија. Ово не може бити ништа друго до диверзија.

И заиста, у целој гаражи, од толико кола, једино ја нападнут?

Наћи ћу га – ма ко био!

Размишљам о самом чину. Непријатељ је морао да ме прати. Чекао је погодан моменат. Највероватније је бирао јутро. Дошао мало раније, припремио диверзиону течност, просуо и побегао. Можда радимо заједно? Листам у глави запослене, покушавајући да схватим ко би то могао да буде.

Али – опет, просто питање се намеће само од себе – зашто?

Зашто ме толико мрзи?

А шта ако радикализује борбу? Шта ако пресече цеви за кочиону течност?

Враћам се у фирму. Где прво да идем? Ех, треба испричати све детаље на енглеском …

Лакше ће ми бити на српском да псујем.

Идем право у Safety Unit код официра Драгана.

Драган је мојих година. Живи у Белгији, а ради овде у Француској. Упознао сам га тако што сам први дан на послу пажљиво анализирао организациони chart. Онда сам спазио његово име, пронашао му email, и послао прву поруку.

После неколико дана – улази насмејан човек у канцеларију, леп, средње конституције, браон коса, симпатичан размак између зуба.

„Добар дан” (на српском!)

 „Д д д добар дан, збуних се.„

„Послао си ми меил – ја сам Драган.„

„Ах да, sorry, овај извините, мислим, извини Драгане, не знам који ми је данас.„

„Био сам у Lille-у, ми имамо канцеларије тамо, па нисам могао да ти се јавим.„

И тако смо почели да се дружимо. Не често, али квалитетно. По нека кафица, са мером за паузу. Овде су плате велике, респект за време, молићу лепо.

Уђох готово без даха код Драгана. Саслушао ме пажљиво.

„То ти је направио један Шиптар. Знам и како. Користио је неку течност за кола, не знам тачно за шта служи, али на ауто – лак има исти ефекат који си ми управо описао. Не скида се и оставља рељефну флеку.„

„Који сад па Шиптар?“

„Има их овде, зар ти нисам рекао?“

„Ниси.„

„Е па сад јесам.„

Био је озбиљан и забринут. 

„Коме сад да се обратим?“

Дао ми је 2 контакта. Први овде у фирми, а онда и власник гараже.

Саставих срцепарајући меил.

Да видимо шта кажу институције, па ипак је ово Европа!

Добио сам први reply.

Кратка порука – примили смо к знању. Хвала што сте се јавили.

Мени је то довољно, сада знам да сам постао „case”, „issue”, неки слог у неком ефикасном систему.

Систем преузима даљу бригу о мени.

И о мом Опелу.

Време се овде поправило. Дани су постали дужи. Мрак падa тек после 9 сати.

Стигло је право пролеће у Valenciennes.

Дани су пролазили споро. Одговора нема, па нема.

Неколико пута сам ишао код Петера, да проверим статус мог случаја.

Увек исто – нема нових информација.

Петер ми је на крају признао да нема никаквог одговора од власника гараже. Са своје стране, Петер и његова екипа су урадили све што су могли.

Почео сам да губим полако наду.

Али, нисам престао да размишљам.

Све мање сам веровао у диверзију.

Доста времена је прошло, непријатељ, и да постоји, морао би да делује брже.

Овде су уговори кратки – на свега пар месеци – ако је непријатељ озбиљан, требао би и то да зна, да пожури мало.

Може се десити да му жртва измакне захваљући таквој тривијалности као што је прекратак уговор!

Замишљам диверзанта како се црвени пред шефом – док овај урла на њега:

„Зашто ниси прво проверио дужину уговора, кретену! Ово ти је већ трећи Србин који преживљава! 

Увек добро почнеш са том флеком на колима, а кад треба да предузмеш одлучујуће кораке, он побегне због уговора?!

Да се то више не понови, је л’ јасно?“

Епилог

Кише су се вратиле на север Француске.

То вече дошао сам касно из Брисела.

Пасје време, скоро да сам морао да укључим грејање.

Гаражно место на коме је некада био мој Опел, пре него што сам га преместио оне кобне ноћи, заузео је потпуно нови црни Голф 6 са француским таблицама.

Испод њега се формирала барица. Вода се сливала са хаубе, а на црвеном поду назирали су се трагови талога од кречњака.

Застао сам. Па то је исто место где је био мој Опел!

Са плафона гараже, негде у висини предње хаубе, на два места капала је вода. Размак рупа на плафону одговарао је размаку флека на мојој хауби.

Звук капи на металној хауби био је тих и једноличан.

Записао сам регистарске таблице.

Радован Остојић, Француска