Прочитај ми чланак
Иако су стекли огромно богатство током транзиционог смутног доба, када се целокупно друштвено благо различитим сумњивим механизмима преливало у њихове џепове, тајкуни су дуго остали имуни на бројне апеле да макар зрно те огромне транзиционе имовине врате свом народу.
Богати Американац српског порекла, СлободанПавловић, један је од симбола наших модерних богаташа који чине доброчинства свом напаћеном и сиромашном народу. Раније од осталих, по угледу на Мехмед-пашу Соколовића и краља Александра Карађорђевића, он је изградио мост на Дрини, између Бадовинаца у Мачви и Попова у Семберији. Али, Павловић је у чин свог задужбинарства уградио и каменчић егоизма. Одлучио је да, кад већ нешто поклања, барем нешто и заради! Увео је обавезно плаћање путарине.
Али, ако се Павловић обогатио изван Србије, а ипак исказао одређену дозу српског прагматичног алтруизма, па макар део задужбине вратио сам себи, велики број тајкуна није учинио чак ни то. Иако су стекли огромно богатство током транзиционог смутног доба, када се целокупно друштвено благо различитим сумњивим механизмима преливало у њихове џепове, они су дуго остали имуни на бројне апеле да макар зрно те огромне транзиционе имовине врате свом народу.
Такав аутизам трајао је све док није завршено претакање наших пара у њихове џепове. Разумете, ваљда, малу игру речи и метафору с преливањем, која би требало да укаже на траг да је један од начина зараде била трговина нафтом, током неправедних и ничим изазваних санкција.
Али, мање је важан начин на који су се обогатили, јер је сваки био сумњив: без обзира на то да ли је реч о цистернама бензина или примарној емисији, о кипарском оф-шор сунцу или милионским кредитима које нису враћали јер су правили дилове с политичким странкама.
Тек када је процес претакања завршен, односно када су они добили све, а грађани ништа, почели су да их потресају унутрашњи немири. Како год се звало то осећање, а тешко да је реч о грижи савести, јер, да су поседовали такав суптилан осећај, обилазили би народне кухиње са стране корисника, а не донатора, мора се запазити и похвалити нагли ентузијазам тајкунске доброте.
КАРЛОВ УГАО
• Наше тајкуне ваља силом натерати да добровољно помажу народу.
• Богаташи су велики задужбинари. Својим новцем задужују све странке.
• Два Сороса убише Милоша.
• Бил Гејтс не пере ни новац, ни савест. Све је чисто.
• Да ли оно „Опен д Гејтс” значи: Отвори се, Бил?!
• Коларац, Игуманов и Капетан Миша су врста која је изумрла.
• Мишковић и Костић су преузели те улоге. Али шмирају.
• Данас је филантропија – тропа.
• Наши тајкуни се нису баш показали у овим поплавама. Били су далеко, на својим јахтама.
Драгутин Минић
На листу добротвора новије генерације уписао се председник „МК групе” Миодраг Костић Коле, и званично најбогатији Србин, када је војвођанском Институту за онкологију и хематологију поклонио породичну кућу у Петроварадину, с намером да у њој бораве деца која се тамо лече и њихови родитељи. Коле је, такође, у селу код Краљева, саградио кућу за Заједницу младих СОС.
Човек кога је Костић скинуо с листе најбогатијих, Мирослав Мишковић, против кога се води судски процес због злоупотребе положаја, пореске утаје и томе слично, учинио је такође потез вредан пажње, подигавши центар за смештај деце и омладине с инвалидитетом „Сунце” на Бежанијској коси.
Тренутно у сукобу с властима, као „Мишко-бу, Мишко-ба” српске политике и човек који је некада учествовао у формирању бар неколико влада, преко свог „Делта холдинга”, Обреновчанима који живе у Улици Саве Ковачевића и који су изгубили домове у мајским поплавама финансирао је завршне радове на новим кућама.
Акција уређења започета је 1. августа, а званично је окончана у четвртак. Изграђене су четири нове куће, а 19 је реновирано. У завршници акције постављени су кућни бројеви, а у дворишта су засађена стабла јабуке као симбол здравља и победе живота над тешком природном непогодом.
Пре него што су и Костић и Мишковић одлучили да постану филантропи, пећки пословни император Богољуб Карић, у потрази за верификацијом не само финансијског, већ и друштвеног угледа, после 5. октобра је започео с доделом „Карићевих награда”. Управо је на Богољубу, после 5. октобра, покушан тренинг повраћаја друштвеног богатства народа кроз наплаћивање екстрапрофита, али је време показало да се такав покушај постоктобарских власти показао политички инфантилним. Наиме, нове власти лако су склопиле пакт с новобогаташима.
Са својом народњачком харизмом, стеченом не само у бизнису, већ и на бројним свиркама у младости, Богољуб је, заједно са својом браћом, схватио да ће доделом награда своје фондације најистакнутијим интелектуалцима и новинарима платити и део друштвеног угледа лауреата који се прелио како на Богољуба, тако и на фамилију. Новчане награде су, тако, добили Јован Ћирилов и Петер Хандке 2000. године, а већ наредних јесени награду су добили и новинарка Б92 Бојана Лекић, колумниста НИН-а Миливоје Глишић, и даље редом: Драган Бујошевић, Милан Влајчић, Милош Васић…
Мудри Богољуб је знао да свако клањање тих величина пред препуном салом Народног позоришта вреди сваку пару коју им је дао, јер је то био чин његовог самоиницијативног проласка кроз програм бељења своје богаташке биографије. Био је то фер трансфер друштвеног угледа за Богијеву лову! Поштено!
Али, нешто друго није фер. То што се Богијеви лауреати с далеко већом енергијом не залажу за враћање најмоћнијег члана породице Карић у земљу. Али, власник ТВ Пинк Жељко Митровић, овогодишњи добитник Карићеве награде за новинарство, још један медијски новорођени могул током транзиције, био је барем искрен. На додели награда Жељко је пожелео да се Боги што пре врати, иако су некада њих двојица били љути противници у суровом телевизијском бизнису!
Један од добитника Карићеве награде показао се и недорастао новчаном износу који је добио. Наиме, власник БК империје саветовао му је да не троши тај новац, већ да га уложи. А где? Наравно – у Карићеву банку.
Банка је потом пропала, темпом који је пратио Богијево увлачење у политику, а лауреат је онда дуго тражио све могуће везе да извуче лову од свог пећког мецене.
Политичари су, узгред, у више наврата покушавали да пробуде доброчинство у душама тајкунским, али је и Тадићева први позив савести, да макар изграде „тајкунски мост”, наишао на подсмех новобогаташа.
И, ако нас очи добро служе, а служе нас, јер није проглашена пандемија катаракте, тај мост још није „никао”. Све је почело, а где би друго, него на Кипру, кад је српски председник себе убацио у причу о „непристојно богатим” суграђанима. Борис је касно схватио да око оф-шор компанија и пореза нема кршења закона и да је могуће једино расправљати око тога да ли су важећи закони добри. Кад је Тадић покушао да се вади, показало се да је то делатност коју не препоручује нико ко је икад играо покер.
И Томислав Николић је, по доласку на власт, покушао да разбукта богаташку филантропију, апелујући да би „они који су стекли нешто више новца или много више у време кад смо сви сиромашили, требало да учествују у финансирању неразвијених крајева Србије”. Пословни људи су углавном ту изјаву оживљавања сиромашних региона доживели као популистичку изјаву, иако је Томина идеја била добра.
Али, изгледа да Србија још чека на свог Била Гејтса, човека који је симбол „доброг капитализма”. Гејтс је иноватор који огромне суме долара поклања у хуманитарне сврхе.
Српски тајкуни много више показују да је њихово богатство стечено на идеолошким постулатима спекуланта Џорџа Сороса. Уосталом, док Гејтс има своју софтверску „Мајкрософт” експозитуру у Србији, Сорос је оформио невладина представништва која утичу на политику, медије, бизнис и невладин сектор.
Тој екипи, ипак, не припада Мадлена Цептер, која је изградила оперу и позориште „Мадленијанум”, потом први приватни послератни музеј у Кнез Михаиловој улици, као и финансирање награда „Женско перо”и „Добричин прстен”. Тој екипи, такође, не припадају ни Ноле Ђоковић, ни Владе Дивац, ни фудбалер Дејан Станковић. Они су не само велики спортисти, већ и истински филантропи. Махом ћуте о својим донацијама.
Вероватно је разлог за то тако банална ствар. Њих, наиме, не посећује Алцхајмер кад их неко упита:
– Како сте зарадили први милион?
Александар Апостоловски
(Политика)
