РС улази у фазу напетости, у поређењу са којим ће прошлогодишње деловати као релативно миран период.

Озбиљна политичка криза, која последњих неколико недеља захвата Републику Српску, у вези са одлуком Народне Скупштине РС да спроведе референдум да би се грађанима омогућило изјашњавање према наметнутим централним правосудним установама БиХ, у центар пажње опет поставља донедавно запоставњено питање „Бонских овлашћења“ високог представника. Да ли ће високи представник применити такозвана „Бонска овлашћења“ да поништи референдумску одлуку Народне Скупштине Републике Српске и предузме друге репресивне мере којима се прети, и да ли он уопште има право да то учини?

Суштину начелног питања артикулисала је Народна Скупштина Републике Српске још у Закључку усвојеном 14. маја 2009. године [1], где се беспрекорном правном логиком констатује да су „Чланом III Устава Босне и Херцеговине утврђене (…) надлежности које припадају институцијама Босне и Херцеговине. Такође је утврђено да ‘све владине функције и овлашћења, која нису Уставом изричито дата институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима’.“

Ова одредба дејтонског устава БиХ буквални је превод Десетог амандмана Устава Сједињених Америчких Држава, којим се прави оштра дистинкција између ограничених и јасно дефинисаних овлашћења делегираних централним органима власти (express powers) и преосталих овлашћења (reserved powers), која остају у надлежности „суверених држава“, односно ентитета у бх контексту.

Да би се правилно ценила утемељеност тадашњег Закључка Народне Скупштине, који је mutatis mutandis до најситнијих појединости примењив и на референдумску контроверзу, која се захуктава ових дана, није згорег навести кључне чланове 4. и 5, где је спорно питање у вези са противзаконитим преносом надлежности сажето и убедљиво изложено:

… 4. Народна скупштина оцјењује потпуно неприхватљивим даљи пренос надлежности на присилан и недемократски начин, наметањем решења, већ само на основима Устава, јасно прописаних домаћих процедура, консензуса и компромиса, демократски и на основима интереса грађана Републике Српске и Босне и Херцеговине.

5. Народна скупштина сматра да је у евентуалним разговоима о промјени Устава Босне и Херцеговине неопходно прописати процедуре преноса надлежности са ентитета на институције Босне и Херцеговине, као и поврата истих.

6. Народна скупштина сматра да сваки пренос надлежности има карактер уставних промјена, те да би процедура преноса надлежности требало да буде на начин и по поступку за промјену Устава Босне и Херцеговине…

КО СУ ПРАВИ РУШИОЦИ ДЕЈТОНА

Колико је познато, Закључак Народне Скупштине из 2009. године никада није био опозван, а разлози на којима је утемељен остају аналитички исправни у сваком случају. То нарочито важи за главни аргуменат, да је присилна измена уставног уређења (Анекса IV Дејтонског споразума) једнако рушењу уставног поретка Босне и Херцеговине. Оно што неспорно важи за начелни став највишег представничког тела Републике Српске о отуђивању уставних надлежности, изражен 2009. године, важи подједнако и за референдумско питање 2015. године, које је изведено из тога. Те две контроверзе су органски повезане и немогу се посматрати одвојено.

О АУТОРУ

Стефан Каргановић је амерички адвокат српског порекла и председник „Историјског пројекта Сребреница.”

Пре свега, што се тиче начелног питања, текст Закључка из 2009. године Народне Скупштине Републике Српске, дакле демократски изабраног заступничког тела који са неоспорним политичким ауторитетом говори у име народа РС, неопходно је уводно штиво. Политичка јавност би требало да га пажљиво и критички проучи и покуша да у њему пронађе било какав став или алузију којима би се, макар теоретски, могла ставити замерка. Мислимо да у томе неће успети.

Разлог је једноставан. Народна Скупштина Републике Српске указује на начине како су током протеклих година, од окончања рата, одредбе Дејтонског споразума – јединог меродавног документа за уређивање послератног политичког система у БиХ – биле грубо и систематски нарушаване и изиграване од стране дежурних међународних комесара.

Нагласак је, наравно, на пракси насилног преношења овлашћења која, по Дејтонском мировном споразуму, искључиво припадају ентитетима. У овом случају то значи са Републике Српске на – по Дејтону – минималистички конципирану централну власт у Сарајеву, а све у функцији противдејтонске централизације у БиХ. Основна теза Скупштине РС је кристално јасна и сасвим убедљива: заговарачи те праксе су рушиоци Дејтона, са свим врло озбиљним последицама које из тога проистичу.

У тој политичкој дебати Народна Скупштина РС се позиционира као бранилац и поборник важећег међународно-правног документа, на основу којег је у БиХ 1995. године био закључен мир. Истовремено, Скупштина сасвим одговорно и беспрекорно захтева да буду уважене све политичке установе и начела који су на темељу тог опште прихваћеног документа израсли, а да бесправно наметнути институти, након демократски изражене воље народа, буду укинути. То је основна идеја референдума.

На основу тога јасно следи да су ревизионисти и реметилачки фактор у сложеном бх политичком систему управо они који Дејтонски систем оспоравају и доводе у питање, и то потпуно мимо сваке демократске процедуре, диктатом и наметањем решења која слободном вољом конститутивног народа не би била прихваћена.

ФАМА „БОНСКИХ ОВЛАШЋЕЊА“

Одговор подривача уставног поретка данас исти је као 2009. године: подизање политичке напетости, притисци, претње и вађење из нафталина њиховог последњег и најсумњивијег адута, „Бонских овлашћења“ [2]. Јавност има право да буде обавештена о садржају и пореклу ткз. „Бонских овлашћења“, која су до сада пребивала у комплетној текстуалној анонимности.

Као што је већ познато, механизам за спровођење диктата високог представника зове се „Бонска овлашћења“. Та овлашћења високом представнику у БиХ наводно пружају неке додатне могућности за доношење и спровођење других врста одлука, поред изричито наведених. Већ годинама, приликом сваке насилне интервенције у политички живот БиХ, високи представник се позива на та овлашћења и њима свој поступак оправдава. Са српске стране, која од њихове примене највише страда, чули су се само апели за њихово укидање, али никако озбиљни захтеви да се јавности покажу докази њиховог реалног постојања, извор и садржај.

republikasrpskalepote08Претрага на интернет презентацији OHR, у настојању да се та питања разјасне, остаје безуспешна. Када се укуца „бонска овлашћења“, добија се само низ мера и одлука високог представника које се на њих позивају и ослањају. Међутим, текста тог енигматичног, али истовремено и врло утицајног, документа – нигде нема. [3]

Мистерија „Бонских овлашћења“ најзад је на сасвим задовољавајући начин разјашњена, и за ту капиталну услугу дугујемо захвалност британском политикологу и стручњаку за Источну Европу др Џону Локланду. Резултат његове стручне анализе неке ће фрапирати, неке разбеснети, али сигурно је да никога неће оставити равнодушним. „Бонска овлашћења“ заправо уопште не постоје, она су један дрски, безобразни блеф. Жртве безобзирне примене тог блефа по инерцији су га прихватиле и пропустиле да га благовремено истраже и на одговарајући начин проблематизују. Несвесно и обезглављено, тиме су допринеле сопственом слабљењу и политичком самоуништењу.

Својим приљежним истраживачким трудом др Локланд је био први да узвикне: Цар је го! Сви српски политички фактори и најшира јавност сада треба да му се придруже да својим неумољивим скандирањем разголићеног императора скину са престола и поставе га на место које му припада, а то је стуб срама.

Међутим, главно спорно питање – потврда апсолутне обавезе свих политичких субјеката да се придржавају уставно прописаних разграничења надлежности – много је озбиљније од пуког моралног жигосања оних који свесно тај поредак руше. Неуспешна британска резолуција о „сребреничком геноциду“ и нови талас „обојене револуције“ у припреми, као и претња сменом руководству Републике посезањем за „Бонским овлашћењима“, уколико се не одустане од референдума, у најтешњој је вези са пројектом уништења Републике Српске.

I БРИТАНСКА РЕЗОЛУЦИЈА

На страну типично емотивне српске реакције и бројање колико се пута се реч „геноцид“ појављује у разним понуђеним верзијама, резолуција коју је уочи обележавања двадесетогодишњице Сребренице на Савету безбедности УН предложила Велика Британија имала је хладно срачунату и ни најмање емотивно обојену сврху. То је било припрема политичког и моралног терена за укидање Републике везивањем њеног настанка за геноцид и друге тешке злочине.

Као увек у извођењу западних пројеката, све наизглед посебне компоненте брижљиво су увезане. Да Руска Федерација није ставила вето и да је резолуција прошла, актом једног од највиших међународних тела фиксирао би се геноцидни карактер Републике Српске. Самим тим, мада у тексту то није изричито поменуто, њено даљње аутономно постојање практично би постало спорно. Афирмацијом „геноцида“ у Сребреници на нивоу СБ УН стекао би се привидно убедљив аргуменат за коришћење свих осталих средстава, укључујући „Бонска овлашћења“, за спречавање референдума и против укидања или слабљења улоге централних органа правосуђа БиХ, наводно неопходних за процесуирање извршиоца тако тешких злочина. Званичним жигосањем – за разлику од до сад углавног реторичког денунцирања – Републике Српске као „геноцидне творевине,“ извршиоцима планираног пуча најесен ове године, за које се овог пута очекује да успеју, отворио би се широк политички простор за рационализацију испуњења преузетих обавеза, под изговором да се „тако мора“. Пошто је Република Српска „геноцидна“, они би се пред народом шокираним њиховом издајом спремно правдали, другог избора осим удовољавања свим захтевима „међународне заједнице“ – једноставно нема.

Веома важна подлога за операцију уништења Републике Српске, под видом британске резолуције, интервенцијом Руске Федерације је пропала. Међутим, операција се наставља, другим средствима и различитим механизмима.

II ПОДРИВАЊЕ ДЕЈТОНА

Са геополитичког становишта, циљ Запада је да се сва преостала аутономна подручја на Балкану што пре интегришу у Евроатлантски простор. Истоветност те тежње данас са својевременим настојањем хитлеровске Немачке да на истом географском подручју обезбеди позадину и оствари сличан степен доминације пред повлачење других значајних потеза на истоку, није нимало случајан.

Притом, „интеграције,“ „реформска мапа пута“ и „функционална држава“ само су еуфемизми са одузимање последњих остатака суверености (Србија, Македонија) и аутономије (Република Српска) и демонтирање институционалног апарата који стоји на путу потпуном потчињавању (full spectrum dominance). Ево шта Викторија Нуланд (Victoria Nuland) о томе има да каже:

„Узмите Босну и Херцеговину. Двадесет година после Дејтона неприхватљиво је да се државно јединство и даље доводи у питање од стране оних који настоје да закоче реформе и тиме стављају на коцку добијање помоћи од ММФ. Европска Унија је БиХ понудила перспективу чланства и прошлог месеца је активиран Споразум о стабилизацији и придруживању (SAA), али политичари истичу етничке и страначке разлике испред основних друштвених, економских и политичких реформи које су потребне да би се напредовало. Сједињене Државе се придсружују ЕУ, ММФ и Светској банци у охрабривању лидера у Босни и Херцеговини да одмах донесу кључне реформске одлуке, или да ризикују да ће каскати још двадесет година.“

Коментар америчког политолога Ендрјуа Корибка (Andrew Korybko) на ове ставове Нуландове завређује пажњу:

„Без да је то непосредно рекла, сва њена негативна критика усмерена је на Републику Српску, чија уставна аутономија представља најјачу брану формалном апсорпцији Босне у оквире Евроатлантских установа. Све док ова регија остане аутономна и настави да штити своја законска права у оквирима босанског државног система (а то, по Нуландовој, значи ‘довођење у питање државног јединства’) земља као целина никада се неће моћи придружити ни ЕУ ни НАТО пакту… Због отпора који пружа, Република Српска и њени изабрани представници се руже зато што, наводно, промовишу своје страначке интересе. Такав приказ стања намерно је срачунат да доведе у заблуду и да изазове и оправда ‘осветничке нападе’ (уствари агресивне потезе) против Републике. Уколико Република Српска не одустане од предузимања мера на које по закону има право, да би одбранила своје суверене интересе унутар државне заједнице, Нуландова поручује да ће последице (‘каскање још двадесет година’) бити искључиво на њену одговорност, што покреће питање какве би то казнене мере она и њени сарадници могли имати на уму.“

У светлу ових претњи, Корибко руководству Републике Српске нуди следеће савете:

„Ентитет треба да настави да користи своја уставом зајамчена права на делимичан суверенитет и да тиме унедоглед одлаже евроатлантску окупацију Босне. Све док своја овлашћења користи у складу са босанским уставом (као што доследно чини већ двадесет година), неће бити легитимног основа за оптужбу да се понаша провокаторски, што би било увод у ланчани сценарио дестабилизације Босне који се у САД планира. Изнад свега, власти у Републици не би требало да подлегну искушењу да снажним демонстрацијама силе одговоре на надолазеће етничке провокације, које ће се ускоро сигурно догодити, од којих је последња било каменовање Вучића. Очекује се да ће слични инциденти, покренути етнорелигијском мржњом, бити инсценирани и на другим местима. Међутим, кључ за успешно сналажење је умереност у реакцији државних власти, које треба да одржавају равнотежу између одлучности и праведности (што је свакако сложен задатак под условима притиска извана).“

„Поред тога“, наставља Корибко, „Република мора бити спремна да се суочи са терористичким инцидентима попут оног у Зворнику крајем априла, али, када је у питању несумњиви тероризам, одговор власти не сме бити ограничене природе (за разлику од реаговања на релативно ‘мекше’, али ипак озбиљне облике провоцирања, као немири у редовима муслиманске мањине на територији РС или довожење протестаната извана).“ [4]

Балкан несумњиво очекују бурни дани зато што је врло мало вероватно да ће било Русија било Евроатлантски савез од њега одустати; обе стране уложиће највеће напоре и користиће сва расположива средстава у одбрану својих стратешких интереса. У светлу тих опречних ставова, јасно је зашто је на Западу и сама помисао на референдум – анатема, за разлику од становишта званичне Русије, која на то благонаклоно гледа зато што јој је у интересу опстанак Републике Српске.

Одржавањем референдума Република Српска сигнализира да озбиљно размишња о својој аутономној будућности и самосвојном развоју свог народа. Противуставно одузимање овлашћења не може се продужити у недоглед без коначног уништења државног система на који се односи. Овог пута, предмет изјашњавања дефинисан је много уже него што је био случај у припреми неодржаног референдума 2009. године. Уместо опште проблематизације отуђивања надлежности, у питању сада је само специфичан облик тог процеса који је резултирао скандалозно непрофесионалном установом Суда БиХ и његовим политички наштимованим пресудама. Али и преседан тако ограниченог домета биће довољан да пошаље елоквенту поруку која ће потрести кулу од карата.

Та порука, врло једноставно, гласиће да у тренутку који изабере Република Српска може да пређе на референдумско изјашњавање са садашњег врло специфичног на општије и приоритетније питање – независности. Дејтонски споразум је уговор у који су стране потписнице добровољно ушле. Уговор који се довољно дуго и доследно нарушава може у једном тренутку, према нахођењу уговорних страна, бити проглашен неважећим. Референдум је зато прекретница која указује на настанак квалитативно новог политичког стања и решеност Републике Српске не само да преживи већ и надживи Босну и Херцеговину. Alea iacta est.

III ДРУГИ ТАЛАС „ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“

Паралелно са овим процесима, припреме за други талас прошлогодишње неуспеле „обојене револуције“ у Републици Српској у пуном су јеку. Као што смо предвидели, изборни пораз пете колоне у октобру 2014. није довео до промене циља, него само до преиспитивања и тактичког подешавања средстава, пропраћено делимичним прекомпоновањем оперативних кадрова.

Професионалном оку већ су разговетне основне контуре надолазећег новог таласа. Комбиноваће се три фактора: (1) спољни притисак; (2) подривање и по могућности делимично освајање или бар неутралисање кључних државних институција; и (3) притисак одоздо покушајем поновног изазивања уличних немира. Највероватније, тражиће се варница у вези са неким питањем од општег значаја (на пример, поскупљење струје, што је као окидач већ прилично успешно коришћено у Јерменији и Македонији) а паралелно са тиме користиће се етнорелигијски мотив, импровизујући инциденте срачунате на активирање бошњачке мањине у РС. То би имало додатну предност што би пружило могућност за интернационализовање вештачки индуковане кризе.

Самоуверено наглашавање челника формалне опозиције да „референдума неће бити“ (Иванић и Чавић) и да ће до јесени доћи на власт (Чавић), чиме се очигледно не мисли на изборе, који уопште нису на дневном реду, те прогнозе заправо своди на претњу насилним превратом. Истовремено, то шаље недвосмислену поруку о оквирима у којима се стратешка размишљања у тим круговима крећу.

Као што смо истакли у post mortem анализи неуспеха прошлогодишњег преврата, није мудро некритички примењивати успешне формуле из прошлости без пажњиве анализе тренутне тактичке ситуације и њених еволутивних трендова. Међутим, једна лекција из прошлогодишњег искуства и даље остаје корисна. То је акценат на спонтаном локалном организовању грађана, уз минималну институционалну подршку, против покушаја преврата и на раскринкавању праве агенде превратничког пројекта и позадине његових промотера. Успех преко свих очекивања „Анти-Мајдана“ у Русији на сузбијању изванредно финансиране и логистички беспрекорно подржане „обојене“ агитације, био је утемељен управо на оваквом концепту акције са терена (grass roots). То додатно оправдава наш закључак да је самоникли отпор информисаних грађана био главни разлог за прошлогодишњи крах операције у Републици Српској.

Али да би та врста отпора и овог пута донела сличне резултате, она се мора прилагодити околностима, као што се непрестано прилагођава тактика противничке стране. Свест грађана мора се подићи на још виши когнитивни ниво и њиховој решености да заштите Републику Српску мора се додати још позитивнији смер да би све енергије биле мобилисане на најефикаснији начин.

То значи, пре свега, да грађани морају постати свесни да је Република Српска поприште интензивног геополитичког такмичења са глобалним импликацијама. Та чињеница се често намерно маскира и банализује свођењем на локалне контроверзе, као што је цена струје, које су ближе свакодневном животу људи. Цена струје несумњиво јесте важна, али врста света у коме ћемо живети је важнија и у коначници трајно ће одредити све битне услове живота, укључујући и цену комуналија.

Ендрју Корибко зато препоручује креативно преузимање главних идеја Викторије Нуланд и њихово стављање у службу супротних циљева. Наспрам лажног „цивилног друштва“ из дискурса Нуландове налазе се аутентична језгра самоорганизованих грађана забринутих за будућност своје земље. Плаћени активисти лажног „цивилног друштва“ суочавају се са патриотским грађанима одлучним да своју земљу одбране од субверзивног напада. По унапред задатој схеми, плаћеници раде на јачању униполарности зато што им одатле стижу апанаже. Приватни грађани се креативно повезују, међу собом и са независним медијима, на изградњи аутентичног, промултиполарног цивилног друштва и мирно и непровокативно примењују корисне тактике из приручника „обојених револуција“ као Од диктатуре ка демократији и 198 метода ненасилне акције, али против замисли њихових аутора. Користећи та средства, постиже се значајан друштвени ефекат, раскринкавају се корумпиране про-ЕУ елите, пружа се отпор недемократским покушајима гурања земље под шињел ЕУ и НАТО, изграђује се масовни покрет против кршења слободе и права народа насилним дерогирањем надлежности његове државе. Најзад, ствара се инфраструктура повезаних и информисаних грађана спремних да се извођењу „обојене револуције“ супротставе на свим нивоима.

„Најважнија улога коју би овакав процес одиграо“, указује Корибко, „је подизање свенародне свести о користи од мултиполарне сарадње и о вишеструкој претњи сувереним државама коју представља Евроатлантска окупација. Многи грађани неће бити потпуно обавештени о предностима које би могли очекивати од преусмеравања према савезу земаља БРИКС (одржавајући истовремено прагматичне односе са ЕУ) услед бујице прозападних информацијама којој су свакодневно изложени, и зато је круцијално привући њихову пажњу помоћу манифестација високе видљивости, инспирисаних идејама Џина Шарпа“, наизглед парадоксално закључује Корибко.

Република Српска улази у фазу обновљених напетости у поређењу са којима прошлогодишње турбуленције ће деловати као релативно миран период. Биће нападнута на све начине и на свим тачкама. Више него икад, њен опстанак зависи од јасне дефиниције општег интереса и патриотске спремности њених грађана да све остало томе подреде.

Упутнице

[1] Службени гласник Републике Српске, 15. јун 2009, стр. 3-4.

[2] Аналитички домети примаоца западних апанажа огледају се у коментару Душана Јањића на могућност одржавања референдума у Републици Српској: „Мислим да је ово моменат који смо могли предвидети. Сви апели на Додика нису успели, он је очигледно координиран са Русијом и са блокадом резолуције о Сребреници и прави ову атмосферу која може да доведе у питање опстанак БиХ.“ (Танјуг, 17. јул 2015.) Опстанак Републике Српске у неком другом облику осим као празне љуштуре очигледно није предмет Јањићеве бриге и размишљања.

[3] http://www.ohr.int/search/?qry-txt=bonn+powers&date-txt=&date1-txt=&date2-txt=&pgsz=20

[4] http://thesaker.is/nulands-plan-for-the-balkans-and-how-it-can-dramatically-backfire-part-ii/

Објављено у часопису за друштвена питања „Аргументи“, бр. 25, Бањалука 2015.

Ознаке: Дејтон, запад, Република Српска, Стефан Каргановић