Прочитај ми чланак
Београд – Историчар Љубодраг Димић тврди да су планови Првог светског рата постојали и пре пуцња Гаврила Принципа у Сарајеву 1914. и да Србија свакако рат није желела.
Сам Пинцип био је, како каже, национални револуционар.
Коментаришући наводе из књиге канадске историчарке која за почетак рата криви Србију и Принципа, Димић за Тањуг каже да ми не можемо станемо на пут „насилном покушају ревизије почетка Првог светског рата“, али да Србија може да покуша да одбрани истину о којој говоре чињеница о томе на који начин је тај рат заправо започео, као и ко су његови виновници.
Према његовим речима, уколико Србија жели да допринесе обележавању годишњице Првог светског рата наредне године, треба да спречи „бруталан ревизионистички удар који је према њој усмерен и који ће бити употребљаван политички, јер он постоји само онда када политичка воља постоји да се та ревизија врши“.
„Србија мора да заигра на карту враћања на историјске изворе и она треба да подржи резултате историографије која је на трагу истраживања Фрица Фишера“, поручио је Димић.
Немачки историчар Фриц Фишер кога помиње Димић, а на којег се позивају и други српски историчари, доказао је да је Немачка умешана у избијање рата, док је историчар Ноел Малком тврдио да нема умешаности Србије у атентат.
Увидом у литературу, објашњава Димић, може се закључити да су већ 1915. Немци видели да ће, ако буду изгубили рат, бити оптужени за његов почетак, па су почели да раде Белу књигу у којој су желели да покажу своју невиност у томе.
„У помоћ су позвали историчаре, који су им рекли да је то добра пропаганда за њих, али да се то стручно не може никада одбранити“, рекао је Димић.
Процес покушаја ревизије историје, међутим, како каже, бар када је у питању разлог за почетак Првог светског рата, присутан је већ дуже и он се егзистенцијално тиче српског народа, али и југословенског простора и целе југоисточне Европе.
У том ревизионистичком процесу, објашњава, предност добијају тумачења, а не чињенице, предност се, наиме, даје стереотипима, а не поузданим научним знањима и на том трагу је и информација канадске историчарке о кривици Србије за почетак рата.
„Ревизија се покушава уз паушалне оцене, стереотипе, поређења Србије и Ирана, Србије која је имала негде око четири милиона становника а Иран има 80 или 90 милиона. Та 1914. година и пуцњи у Сарајеву су пуцњи једног националног револуционара. Мета која је изабрана била је мета која је била веома омражена и у самом Бечу и врло непупуиларна у самом Берлину због политике коју је наговештавала“, објаснио је Димић.
Он подсећа и да је Србија учесница рата, дакле, не и изазивач, те да јој рат који је започео месеце дана после пуцњаве у Сарајеву није био потребан.
„Србија рат није могла ни да сања, није ни имала снаге да га изведе, после тешких и оптерећујућих Балканских ратова. Она је пред собом имала неке друге приоритете после 1913. године, требало је те нове просторе интегрисати и органозовати државу у новом окрвиру, одредити се према суседима“, указао је он.
Не може се зато, како тврди, доћи до закључка да је Србија желела рат, јер се наспрам ње налазе прави виновници рата – Немачка и Хазбуршка монархија које су желел рат.
„Хазбуршкој монархији се Србија нашла на путу у њеном продору ка Балкану, а Немачкој се нашла на путу њеног продора према истоку. У том контексту Хазбуршка монархија је закорачила на Балкан дефинитивно после Берлинског конгреса кад је дошло до окупације Босне и Херцеговине. Те 1908. године дошло је до анексионе кризе и тада је у Бечу дефинитивно донета одлука у царевинском већу да Србију треба војнички победити“, истакао је Димић.
Како додаје, већ од тада се могу пратити планови генералштаба који разматрају опције које треба учинити да Србија нестане или да буде веома смањена на политичкој карти Европе.
„Једна од опција да Србија нестане је тако што ће бити у саставу Хазбуршке монархије, а друга опција је предвиђала да Србија буде подељена“, казао је Димић и закључио да планови виновника рата постоје и пре пуцња Гаврила Принципа.
Канадска историчарка Маргарет Мекмилан, о којој Димић говори, у својој књизи пореди Србију из времена Првог светског рата са данашњим Ираном, где су делови власти спонзорисали терористичке активности, док је, како наводи, Принцип био фанатик који се послужио терористичким насиљем за остваривање својих циљева.
То, међутим, није први покушај ревизије прошлости у делу који се односи на Први светски рат.
Крајем јула следеће године, наиме, у Сарајеву ће бити обележена стогодишњица почетка Првог светског рата и атентата на Фердинанда, па су се већ током ове године, а у сусрет том догађају, у појединимм текстовима историчара на западу појавили покушаји ревидирања прошлости тако што би одговорност за избијање рата била приписана Србији и Принципу, иако је општеприхваћено становиште да је узрок рата била тежња великих сила за новом поделом колонија и за освајање војно-политичке превласти.
Премијер Србије Ивица Дачић рекао је тада да Србија неће дозволити ревизију историје којом би се за почетак Првог светског рата оптужио српски народ.
Поводом обележавања стогодишњице Првог светског рата биће у Сарајеву ће бити, како је најављено, одржана и међународна конференција историчара на којој ће учествовати више од 100 научника из 26 земаља света.
„Србија треба да направи искорак у одбрани од ревизионизма“
Историчар Чедомир Антић тврди да Србија није изазвала Први светски рат, да је атентат у Сарајеву који је починио Гаврило Принцип искоришхен као повод, а да је Европа 17 година пре тога већ клизила ка рату.
Први светски рат је, према његовим речима, узроке имао у политици, економији, империјалној утакмици, али и борби око колонија, док је Србија у то време тежила ослобођењу и уједињењу свог народа.
„Та тежња као уједињењу била је тежња за стварање демократске државе“, рекао је Антић у изјави Тањугу.
Осим тога, како објашњава, Србија је нападнута у Првом светском рату, а након објављивања рата прва жртва био је Србин, уз подсећање да је у том рату Србија изгубила око милион грађана.
Коментаришући тврдњу канадске историчарке Маргарет Мекмилан, Антић каже да је то срамотна и тужна самодисквалификација.
„Сама идеја да Краљевину Србију из 1914. неко пореди са недемократском државом Иран сада, говори о необавештености и злој намери“, сматра Антић подсећајући да је Мекмилан прошле године боравила у Србији и била гост на Факултету политичких наука, због чега је он веома изненађен овим што је објавила.
Исламска Република Иран, како каже, је теократија, која негира права својих грађана, док је Краљевина Србија из 1914. године европска демократија.
„Идеја да би Србија могла бити као Иран пада једним аргументом. Наиме, у време јулске кризе, кад су Аустроугарска и Немачка учиниле све да нападану, покоре и угасе српску државу, Србија као једна од потписница споразума о Хашком суду, првом међународном суду, тражила је од Аустроугарске да спор о ултиматуму који је Србија скоро у целости прихватила, буде решен пред тим судиом, али је у том захтеву одбијена“, казао је Антић.
Ревизија историје, додао је, „дошла је нажалост политичким путем“.
Према његовим речима, немачка историчарка Аника Момбауер у својој књизи пише да не постоји ниједан јасан и озбиљнији правац у светској науци који негира доминантну кривицу другог Рајха за избијање Првог светског рата.
Србија, како је додао, у одбрани од ревизиониста треба да ради све што и до сада, али да би требало да направи искорак напред.
„Коначно треба да објавимо документе српског Министарства спољних послова на енглеском, шпанском, немачком и француском језику и то што пре и у сарадњи са нашим колегама у иностранству. Треба да пронађемо озбиљне научнике који ће се супротставити ревизионистима“, истакао је Антић.
Прпа: Србија је била жртва
Историчарка Бранка Прпа изјавила да је Србија у Првом светском рату била жртва аустријско-немачког продора на исток, Гаврило Принцип југословенски револуционар, а да се револуције за ослобођење не могу проглашавати тероризмом или политичким насиљем.
Прпа је Тањугу, коментарише наводе из књиге канадске историчарке као „дилетантске“, и каже да су аргументи које даје површни и лаконски покушај да се схвати Европа пред Први светски рат.
Према њеним речима, Србија је жртва аустријско-немачког концепта „продора на исток“ јер се у империјалном поретку који је владао светом тог времена нашла на путу ка малој Азији и северној Африци.
Србија је била на путу немачког и аустријског покушаја да се и сами домогну дела колонијалног колача, пре свега кад су у питању извори нафте и могућност нових колонија, као сировинске базе за њихову индустрију, рекла је Прпа.
„Србија је, што би рекао Јован Цвијић, саградила кућу на путу, па ко год прође покушава да ту кућу сруши или освоји“, наводи Прпа.
Трдње из књиге канадске историчкарке су „дилетантске“, а аргументи површни и лаконски покушај да се схвати Европа пред Први светски рат.
„То је дилентатизам, и то не мозе да ради нико ко има озбиљна знања о историји Европе тог времена“, рекла је Прпа, коментаришући наводе историчарке да је Србија из времена Првог светског рата била налик на данашњи Иран, а Принцип фанатик који се послужио терористичким насиљем за остваривање својих циљева.
Према њеним речима, Гаврило Принцип је резултат југословенске револуционарне омладине, која је обухватала комплетан славенски југ, а била вођена Масариковим идејама да се аустроугарска монархија мора срушити револуционарним путем.
„Њихов политички идеал било је срушити аустроугарску монархију револуционарним путем. Принцип је у томе био најуспешнији, није му рука задрхтала“, рекла је Прпа и додала да би у вредносном смислу резултат такве историје право народа на самоопредељење и самоослобођење.
Прпа је додала да не зна да постоји иједна државна творевина на свету која није резултат таквог историјског процеса.
„Не видим да ико од историчара са накнадом историјском памећу може револуције за ослобођење, које су подузели разни европски народи током XВИИИ, XИX и XX века прогласи тероризмом или политичким насиљем“, рекла је Прпа.
(Б92)
