Прочитај ми чланак
Две слике Србије на једном месту, на неколико десетина метара једна од друге: у Центру Сава неки фини свет са душом куља ка вратима дворане у којој се премијерно приказује филм о неким обичним људима који су спасли живот малој Нађи.
Мало даље одатле Мишковићев хотел Краун плаза опкољен полицијом, јер је и ту одсео део Оебсове булументе коју је Дачић навабио у Београд, глумећи свог идола и узора, друга Тита.
„Опрали су улицу. Мора да је оно ђубре прошло“, паде ми на памет афоризам мени непознатог аутора, док сам замишљао како се белосветске прдоње, од Керија до Чавушоглуа, под полицијским ротацијама довозе да одремају и можда понешто домаће преврну.
Јер, ми смо познати као галантни домаћини, нема да нема.
У Центру Сава смењивали су се смешни и горки кадрови грчевите борбе за живот детета кога је држава отписала. Испред Краун плазе дежурала су кола Хитне помоћи ако неком белосветском прдоњи случајно позли од преждеравања, или кокаина.
У мраку биоскопске дворане, у свечаној тишини, на лицима потрешених људи са душом смењивале су се сузе и осмеси, а на ођавној шпици горке, оптужујуће речи: конзилијум до дана данашњег није одговорио породици Новаковић због чега њихова Нађа, коју је погодила болест која нанишани једног у милион, није испуњавала критеријуме за спасоносно лечење ван граница ове, како у филму рече Кесић, „сјебане земље“.
Знате ли колико је 300.000 евра у Србији, браћо драга? И какву лудачку упорност и колико срце су морали доскора анонимни момци са опустошене београдске периферије да крену у немогућу мисију.
Успели су – дигли су на ноге оно што ваља у овој нацији, вест о акцији букнула је као шумски пожар и Нађа је по спас отпутовала у Фрајбург.
Држава Србија од тих огромних, суманутих, стравичних 300.000 евра није дала – ни динар!
„Никакву помоћ нисмо имали. Најтеже ми је било да дам хиљаду динара за гориво како бих широм града лепио плакате, уместо да те паре дам Нађи“, говори у филму један од момака-хероја, одмах уз раме главном иницијатору акције Јовану Симићу.
Док је текла очајничка борба за спас девојчице, а држава после два конзилијума хладно одбрусила да пара нема, нити им се надај, било је да се заграби у касу за олош у служби режима, за булументу државних паразита на челу са Врховним паразитом, за сваку багру која може да послужи да се власт још мало продужи.
За Нађу пара није било. Коме она треба, и зашто? Да гласа – још је мала.
У дворани Центра Сава није било ниједног политичара да види одјавну шпицу у којој је писало како држава прстом није мрднула да спасе један малецки живот. Прећутно, они су били персоне нон грата међу људима с душом. И свима је у сали било лепо без воња бездушности и похлепе.
Када је на бину, после пројекције, изашао Јован, момак-херој, цела дворана је устала и аплауз је трајао док се дланови нису усијали. Онако како Вођа може само да сања, окружен батаљонима полтрона дубоких амбиција, плитке памети и обезљуђених, као и њихов идол и једина узданица.
Јован Симић победио је државу. Срцем и душом. Показао је свима како се мора. И може. Не дај се Србијо, ни њихова неће до зоре горети.
Извор: Vesti online
