Репортерка Дојче велеа обишла је у једном дану десетак места уз реку Саву. Вода се повлачи и огољава проблеме. На њих људи реагују различито – срели смо ведре волонтере, пословично озбиљне званичнике и кивне грађане.

Прва јутарња кафа у баштама кафића – Сремска Митровица делује спокојно. Ни по чему се не би могло наслутити да се у овом месту целих недељу дана водила битка за одбрану града од набујале Саве и да су из многих других градова пристизали добровољци за изградњу одбрамбеног појаса. Међутим, на неких 500 метара од центра града, бедеми од наслаганих врећа са песком, виши од метар и по, подсећају на велику опасност која је претила Митровчанима. Градоначелник Бранислав Недимовић обилази околна места где се још увек слажу џакови. „Наш кризни штаб је предузео све мере које се тичу организације људства и опреме, пре свега мислим на механизацију, песак и све што је неопходно да се насип у подигне за још око метар висине“, каже он. Недимовић објашњава да су ових дана имали највиши водостај који је икада забележен у овом граду – чак 867 цм, што је 65 цм више од претходног рекордног мерења.

Из јужног дела Митровице превентивно је евакуисано неколико хиљада становника, од којих је око 700 било смештено по колективним центрима. Један од тих центара је и спортска хала „Пинки“ у којој је остало педесетак људи, половина од тога волонтери. Седе у кафићу у предворју хале, који служи као импровизована менза. Одећа, храна, вода, хигијенска средства стоје наслагани на новом терену унутар хале, заједно са гомилама џакова са песком. Људи опуштено ћаскају, размењују нова сазнања и коментаришу хитну ситуацију која се из њиховог града преселила у Сремску Рачу, село на самој граници са Босном и Херцеговином, куда креће и наша екипа.

Хала Пинки у Сремској Митровици

Ведро расположење из Митровице претвара се у бес и огорченост само пет километара даље, у селу Лаћарак. Данима је овде владао хаос. Мештани су бесни на локалну власт, кажу да су били остављени себи и да су сами успели да спасу шта се спасити могло. У близини су и села Босут и Моровић, из којих је становништво такође евакуисано.

На страни Србије, гранични прелаз са БиХ стоји отворен. Рампе су подигнуте, а гранични полицајац кроз прозор канцеларије добацује да може да се прође до Сремске Раче, али не и на босанску страну. Камиони натоварени џаковима и другом опремом одлазе до Сремске Раче, испоручују товар, па се враћају, а у селу их, на централном кружном току, дочекују мештани и добровољци из других места, који ужурбано надограђују бедеме. Село је за само неколико дана потпуно опасано бедемима и земљаним насипима. Поплавни талас више не може да пређе бране, уверен је Радивој Голубовић, председник месне заједнице. „Овде уопште није претила опасност од реке, док није дошло до изливања у Хрватској. Насип око Сремске Раче би издржао поплавни талас и три метра висине, међутим, десило се то да нам је вода дошла практично иза леђа.“ Сремска Рача ипак није доживела судбину комшијског села, Јамена, које је цело поплављено, а сви становници евакуисани – у Рачи су превентивно исељени жене и деца, докле год постоји опасност.

Волонтери неће кући

Одмах по изласку из Сремске Митровице, на скретању за Шабац, стоји полицајац и преусмерава саобраћај. Говори кратко да се туда не може, јер је село Дреновац поплављено и упућује на правац према Богатићу. Дуж пута се ређају насеља, а што се више приближава Шапцу, све се чешће наилази на имања са потопљеним двориштима, пластеницима, баштама и шталама. Неки становници су се већ вратили и траже начин да санирају штету.

Зграду Црвеног крста, недалеко од уласка у Шабац, није тешко препознати. Испред врви од младих људи у црвеним прслуцима, хиљаде литара воде у балонима и пакетима наслагани су испред улаза. „У поноћ између петка и суботе добили смо позив од Црвеног Крста Србије да се очекује ванредно стање и за три сата нам је стигао први контигент хране и воде из робних резерви“, прича за ДW Снежана Петровић, координаторка Црвеног крста у Шапцу. Каже да су даноноћно ангажовани пуних недељу дана. Уморна је, али нескривено поносна на своје волонтере. Петровићева каже да их има толико да понекад мора да их тера кућама како би се одморили, али волонтери не желе да оду. У ударној ноћи, када је пристигло неколико хиљада добровољаца из Београда, било је превише људи. „Могли смо и сами. Но срећни смо да су људи долазили из других градова, чак су у једном тренутку и враћени аутобуси добровољаца, јер није било потребе за њима“, каже она и додаје: „Нисмо доживели то што је доживео Обреновац, зато што је превентива добро урађена.“

Снежана Петровић са неуморним волонтерима

Сава је поплавила део Старог града, заједно са тврђавом и излетничким простором. Насељени делови градских четврти нису поплављени. И овде су, дакле, дебљи крај извукла села око града.

Најдужа ноћ у животу

На самом улазу у Обреновац из правца Шапца стоји полицијски пункт – полицајци прилазе возилима, проверавају документа и намеру људи који су се упутили у град. Новинаре – не пуштају. Кажу да је најављена група новинара била пуштена „на сат времена, у један део града“, након чега су их испратили и поново затворили улазе. Све који не могу да прођу, преусмеравају на Сурчин. Ипак, нешто мање од километра одатле, на Обреновац се надовезује насеље Звечка, у које се живот полако враћа. Аутомобили, мотори и аутобуси мимоилазе се са војним, ватрогасним и спасилачким возилима. Испред једне куће стоји камионет чешке спасилачке службе, која пумпама извлачи воду из једног дворишта.

Славица Вуковић импровизује како би прешла сопствено двориште

Преко пута те куће станује Славица Вуковић. У гуменим чизмама излази из свог поплављеног дворишта, ходајући по импровизованој стази од зидарских блокова. „Звали смо ове Чехе да дођу и испумпају нам воду из дворишта, али кажу да немају довољно јаку пумпу“, прича ова жена. Она је, са супругом и ћерком, једна од ретких који су својевољно избегли евакуацију и остали у Звечки. Ћерка није желела да остави њихова два пса. „У среду и четвртак, вода је полако почела да нам пуни двориште, подигла се до другог, трећег степеника. А у петак… када је то почело да хучи, као у брду када се чује онај јак жубор, мислиш да односи све. Још је била и ноћ. Мислим да нам је та ноћ била најдужа у животу, никад да сване.“

Њена ћерка Јелена не крије бес на надлежне и више пута наглашава да нису били упозорени на несрећу која се спрема. „Бесна сам, и због себе и због својих другарица које имају децу. Треба да јавиш људима да постоји опасност, да људи изађу, да се склоне, а не овако. Ту нико није радио свој посао како треба.“ Кажу и да се на њихово насеље вода сјурила из три правца – од Саве, са канала и са Колубаре. Показују нам фотографије начињене са терасе – добро се види како је њиховом улицом, уместо саобраћаја, текла права река.

Кућа породице Ђорђевић – нико им није објаснио како да очисте воду и дезинфикују кућу

Испред куће стоји мала породична продавница, у коју ових дана Јелена слаже оно што успе да добије од хуманитарне помоћи. Комшије могу да сврате и узму шта им треба. У близини не постоји никакав пункт са потрепштинама, мештани морају да заустављају војна и полицијска возила на путу. „Само чекаш камионе да прођу и да ти нешто избаце. Данас сам зауставила неке момке у колима, они су мени са усана прочитали реч ‘вода’, тако да су стали и дали ми“, каже Јелена. У њиховој кући већ недељу дана нема воде, док су струју добили. Међутим, њихове комшије, брачни пар Ђорђевић, тек су стигли из прихватилишта и у својој кући су затекли само блато и уништени намештај; струје и воде нема, али је њихово шесторо деце на безбедном. Обе породице, Вуковић и Ђорђевић, надају се да ће неко од надлежних коначно доћи да им испумпа воду из дворишта, а Ђорђевићи чекају и на упутства како да очисте и дезинфикују кућу.

Прихватилиште у Арени

На путу за Сурчин, на још једном пункту, полиција легитимише оне који би да прођу и проверава пртљажнике, а чим се прође мост на Сави, наилази се на неколико поплављених деоница пута, где вода скоро гута точкове аутомобила. Дан се завршава испред Београдске арене, у којој посетиоци пролазе кроз стриктну процедуру, а по уласку је обавезно ношење заштитне маске и рукавица. За само неколико дана, кроз ово прихватилиште прошло је више од 1.400 људи, а остало их је око 500. Волонтери кажу да су становници Умке, Барича и тек понеки из Обреновца пуштени да се врате својим кућама.

Предворје Арене служи као привремени смештај

Студенткиња Петра Кукић је као волонтерка овде већ неколико дана. Није могла, каже, да се седи код куће и осећа се бескорисно, док је неким људима потребна помоћ. „Има доста људи који би причали са нама, траже некога да их саслуша, јер им је тешко“, прича Петра за ДW. „Они вам нешто траже, ви им то донесете и онда се сете да би могли нешто и да вам испричају. Неки су скроз позитивни, а други сасвим у депресији.“ Петра каже и да је људи често питају за информације о стању у њиховим местима. „Овде има телевизора, али нису они толико концентрисани да прате вести, па нас питају када ће моћи да се врате кући, колико је кућа очишћено, шта ће се десити ако им је кућа скроз срушена…“

Велика хала Арене служи као магацин, док су душеци и привремени шанкови са намирницама, пићем, играма и часописима поређани у предворју. Ту људи седе, леже, спавају, разговарају. Многи хвале волонтере и спасиоце. Један дозива, видео је новинаре. Душан Мартинов из Стублина, села које је потпуно евакуисано, има потребу да каже како су он и његове комшије морали сами да спасавају своје породице и остатак ромског насеља, јер нико није долазио по њих. „Нико нам није остао у Стублинама, тако да не можемо да сазнамо какво је стање тамо сада“, каже он. „Чуо сам се са једним пријатељем који ми је рекао да је много лоше у кући, да је све пропало због тога што је вода дуго стајала у кућама, да је намештај пропао… И Где ћемо да будемо, како ћемо да се вратимо, ништа не знамо.“

Људима највише треба неко да са њима поприча

Један од волонтера у Арени је и Иван Милинчић, који је по избијању кризе у Шапцу, кренуо са другим добровољцима организованим превозом из Београда. За ту ноћ каже да не би волео да се понови. „Када је Вучић позвао да се иде у Шабац и рекао да има превоза, ја сам одмах скочио и кренуо сам, пошто моје друштво није хтело. Организовали су нам превоз до тамо, а после нисмо имали како да се вратимо, па смо блокирали пут, јер нам нису дали аутобус.“ Иван каже и да их је на крају, после више сати чекања, у Београд вратио један шабачки аутобус.

Светла у Арени се негде пригушују, а негде и потпуно гасе. Деца и даље јурцају ходницима, занимају се играчкама и играју фудбал са волонтерима. Старији одлазе на спавање. Пред њима је најмање још један дан ишчекивања одговора на питање да ли ће моћи да се врате у своје домове и шта их тамо чека.

(Дојче веле)

Ознаке: волонтери, евакуација, поплаве