Не би у суботу жртава у људству и материјалу, јер не би ни Параде поноса.“Државни врх“ је проценио да су ризици превелики. Тако је, даме и господо, и Јосиф Висарионовч решавао проблеме. Знате оно – њет человјека, њет пробљема. Да ли ја то инсинуирам да су наши државни врховници стаљинисти? Ма јок! Далеко од тога! Тврдим да су притајени педери, а доле ћете видети и зашто.

 Нису они Коби ни до колена. Јосиф Висарионович је – ако начас оставимо по страни његова непочинства – ипак био политичар од формата. Упркос параноичности, он је прагматично процењивао реалност. Када је оно заратило, Коба је, рецимо, преконоћ заборавио марксизам-лењинизам и мудро се окренуо златном православљу. Да му је, почем, хипотетично одржавање Геј-параде у Москви могло навести воду на воденицу, тврд вам стоји да би сви чланови Политбироа изашли на трг у кожним панталонама са прорезом на гузици.

Наш, међутим, „државни врх“, то јест – државни врхови – никако да схвати суштину проблема. Да крајње поједноставим – одржавање Параде поноса нема никакве везе са сексуалним афинитетима и омразама, ту се, цењени публикуме, ради о ауторитету државе јер је – поново забрањујући Параду поноса – наша држава домаћој и светској јавности одаслала поруку да у њој постоји сила јача од ње. Што озбиљна држава себи нипошто не би смела да приушти. Ако се понекад питате – откуда толико насиља у држави Србији – запитајте се није ли то можда због тога што држава Србија свима ставља на знање да је немоћна да се избори са насиљем. Коначно, државни врх се – забрањујући параду – дефинитивно декларисао као скуп притајених педера јер забрана параде, руку на срце, није ништа друго до увлачење у дупе гласачког тела.

Толико о томе. Сада натраг у пустињу реалности, у којој је у току директан пренос умирања Јовање Броз. Годинама се ништа – или готово ништа – није чуло о Титовој удовици, а онда је – када је занемогла и оболела – преконоћ доспела у жижу јавности. У једном јој тренутку беше боље, па је Јованка – као неинтересантна крволочним медијима – поново потонула у анонимност. На велику радост жутара, удовичино здравствено стање се драматично погоршала и ето ти Јованке на насловним странама. В чјом дјело? Удовица је – по мени сасвим логично – изразила жељу да буде сахрањена поред одавно блаженопочившег мужа, а то је новинчинама дошло као кец на десетку. Јованка можда јесте у коми, али је још увек жива, па држим да је крајње неукусно, па и одвратно превремено је сахрањивати, као што је то учинио суботњи Блиц. Остале штампане ствари нисам ни прелиставао, али не сумњам да заостају у некрофилији. Редакција се моје омиљене жутаре, Блица, даме и господо, претворила у одбор за сахрану. Тамо се већ разматрају технологије (и трошковник) смештаја Јованке Броз у Кући цвећа. Која би – како ствар стоје – требало да се зове Кућа корова и чкаља. Уа, педери.

(Дневни лист Данас)

Ознаке: геј, држава, парада, Србија, хомосексуалци