Pročitaj mi članak
(Геополитика)
То ће послужити интересима сарадника ЕУ, који ће наметати антијавни интерес неолибералне владавине окупираној популацији.
Професор Едвард Херман, најбољи познавалац и тумач видљивих и скривених механизама који условљавају и одређују медијско деловање и утицај, са Ноамом Чомским објавио је велики број студија од којих је за разумевање медија најзначајнија Прозводња пристанка: политичка економија масовних медија (1988).
Као коаутор са Робертом Мекчеснијем 1997. Године објавио је књигу Глобални медији, у којој се прецизно прате промене у власничкој структури медијских кућа, а глобални медији сагледавају као планетарни агенти капитализма. У то време успостављана је доминација гигантских мултинационалних корпорација над медијима и реализован поптпуни тријумф комерцијализације медија.
Српски политички врх је по наредби ЕУ одлучио да оконча државно поседовање медија. Да ли је то добра идеја? Да ли ће оваква измена закона допринети бољем информисању јавности и јачању демократије?
— То је ужасна идеја која се супротставља јавним интересима у најдубљем смислу. Она ће допринети да јавност буде лошије информисана и биће погоднија за манипулацију од стране приватних и страних интереса, и самим тим ослабити демократију. Ово слабљење ће уследити јер комерцијални медији постепено замењују програме у чијем се садржају налазе информисање – вести – јавна питања – уметност – култура – дечији програми, забавним програмима и приказивањем сцена насиља које привлаче пажњу публике, и пожељније су за оне који се рекламирају.
Одвраћање пажње од кључних питања креира окружење погодно за добру продају. Установљење јавних и владиних медија буквално у свакој земљи, засновано је на сазнању да комерцијални медији теже да забаве и скрену пажњу популације од важних питања, пре него да је просветљују. Ово је основна законитост медијског понашања.
Да ли је ова законитост заснована на теорији или пракси?
— Заснована је на обе. У теорији, очекивали бисмо да конкуренција стимулише приватне медије да производе квалитетнији програм, али то се никада не догађа. Оно за шта се они такмиче су оглашивачи који плаћају своје рекламирање у медијима, а они који се рекламирају преферирају забаву и насиље који привлаче велику гледаност, а дефинитивно не озбиљне и изазовне дискусије о политичким питањима, климатским променама, науци, дипломатским маневрима, пореској политици, која привлачи мањи број гледалаца и усмерава их да размишљају о нечем другом пре неголи о куповини.
Важан део економске теорије чини појам екстерналија, који се односи на утицај економских процеса који нису узроковани самим тржиштем, као што је загађење ваздуха сагоревањем угља или одлагање отпада у реке. Неке екстерналије су позитивне, као што је сађење дрвећа и цвећа око фабрика, али многе важне екстерналије су негативне и штетне за јавност при чему онај који их производи не трпи никакве губитке ни последице.
У случају медија, под позитивнеим екстерналијама подвели би пружање вредних информација јавности које би грађане учиниле боље информисаним, компетентнијим учесницима у политичком процесу. Негативне екстерналије подразумевају продукцију непрекидног низа сцена секса и насиља који грађане чине несигурнијим, фрустриранијим, застрашеним и спремним да се и сами укључе у чинове насиља. Ови медији непрекидно делују на људе који постају игносранти и веома подложни манипулацијама владе и бизниса.
Медији које влада поседује, не осећају притисак тржишта и могу себи приуштити могућност да праве програме које карактеришу позитивне екстерналије, и многи од таквих медија и постоје како би обезбеђивали бенефите за јавност. Многи од њих представљају „институције јавног сервиса“ и представљају концепт који је у обавези и са одговорношћу да емитује програме намењене едукацији деце – како би учила о уметности, историји, свету – и генерално, изградњи јавног разумевања оних питања која би омогућила грађанству да интелигентно учествује у стварној демократији.
Медији који су у приватном власништву немају такав подстрек; њихово деловање усмерено је услед комерцијалних притисака на производњу забаве и програма пуних насиља који одвраћају пажњу популације са веома важних питања и проблема –то су, дакле, програми који стварају негативне екстерналије. Дакле, сама економска теорија упућује на штетне последице приватног власништва. (За више детаља погледајте моје поглавље Тхе Еxтерналитиес Еффецтс оф Цоммерциал анд Публиц Броадцастинг, у Каарле Норденстренг анд Херберт Сцхиллер, Беyонд Натионал Совереигнтy: Интернатионал Цоммуницатион ин тхе 1990с [Аблеx: 1993])
Какво је искуство у свету када је у питању дихотомија између комерцијалних и државних медија?
— Неки државни или контролисани медији су чврсто служили у пропагандне сврхе и заштити владе; али ови посебни случајеви су обично везани са ауторитарним владама и ратом. Ипак, у већем делу западних земаља државни или спонзорисани медији, ако нису под војним нападом или претњом, надиграли су комерцијалне медије баш како је то објашњено теоријим екстерналија. (Унесков извештај говори о тврдњама српских медија да су током 90-тих година слобода изражавања и генералне медијске слободе у Србији биле озбиљно ограничене. Ипак, овај извештај пропушта да наведе да је постојао велики невладин сектор и да је Србија била под војним и економским нападом од стране НАТО алијансе, а то су услови у којима би свуда постојала далеко већа медијска ограничења него што је то био случај у Србији).
ВВС, примера ради, иако мањи и не тако имућан, одавно је надиграо америчке комерцијалне медије у јавно-сервисно-информационо-образовном раду, и представља врсту глобалног модела и заштитног знака за квалитетне медије, иако је током неолибералног доба био притискиван да настави пут комерцијалног прикупљања средстава, што се негативно одразило на квалитет његовог рада у односу на претходне године. У САД тријумф комерцијалних медија током 30-тих година и пораст рекламирања представљао је период константног пада понуде у јавном сервису, и влада је 1967. увела радио и ТВ станице, које је спонзорисала (ПБС-НПР).
Комерцијални интереси су подржали такав план владе јер их је то ослободило одговорности за јавни сервис и могли су слободно и без ограничења да се сконцентришу на производњу медијског света забаве и насиља. Оно за чим је комерцијална телевизија дуго чезнула, реализовано је. Те телевизијске куће су почеле да производе програме „донекле стимулативне али у потпуности бесмислене, тупаве и затупљујуће“ који „привлаче пажњу огромног броја гледалаца без њиховог непотребног вређања или предубоког емотивног покретања.“ (Детаљније у класичној анализи комерцијалног утицаја у Ерик Барноуw – Тхе Спонсор: Нотес он а Модерн Потентате, Оxфорд 1978).
Такође је интересантно да, иако је ПБС била спонзорисана од стране владе, током вијетнамске ратне ере била је спремна да приказује критичке (антиратне) документарне филмове које комерцијални медији не би никада дотицали. Комерцијални медији, и тада као и сада, конформистички су настројени, у мањој мери отворени за широку дебату или спремност да се не усагласе са доминантним изворима моћи него што је то случај са од владе спонзорисаном медијском мрежом.
Александар Гајевић, из Министарства културе и информисања, тврди да ће повлачење државе из власништва над медијима допринети компетитивности медија у Србији. Наводно ће се повећати и разноврсност. Да ли је у праву?
— То је бесмислено. Као што сам истакао, компетитивност приватних медија постоји само у односу на оне који се рекламирају, и што су интензивнији, то се умањује јавни сервис (образовање, дечији програми и информације) и нуди провокативнији садржај – секс, насиље и агресивније сејање страха и ратне пропаганде.
Најважнија разлика у погледу медијских система Британије и САД је разлика која постоји између државних и комерцијалних медија. И у Британији делују државни медији који су веома добри у обезбеђивању информација и доприноса демократском реду. И сам Унесков извештај сугерише да комплетна доминација комерцијалних програма представља претњу по истраживачко новинарство, успон Гугл новинарства, и смањен квалитет информација.
Шта се још може рећи о перспективама Србије након повлачења државе из власништва над медијима?
— Унесков извештај о медијском систему у Србији указује на то да од тридесет најважнијих медија у Србији, осамнаест има нетрансапарентно власништво. За неке од њих је познато да су у власништву странаца, тако да би план за приватизацију уклонио српску владу из медија, али не и стране интересе и моћ.
Такође, непостојање информација о приватном власништву значи да велики број медија можда већ сада поседује одређен појединац, група или влада. Пошто не постоје правне одредбе за контролу концентрације власништва, можемо такође очекивати повећану концентрацију власништва, која лако може потпуно угушити савку компетитивност након окончања државне својине.
Дакле, нови план да се уклони државно власништво није у интересу српског народа?
— Свакако није у интересу већег дела популације, али ће послужити интересима сарадника ЕУ, који ће наметати антијавни интерес неолибералне владавине окупираној популацији, правило које се не примењује ни у Британији, ни у Француској или Немачкој. Државни или спонзорисани медији настављају да буду прихваћени и финансирани у овим земљама, а у Немачкој представљају најважније емитере. Они се тамо чувају, штите и негују јер важне медијске задатке извршавају боље него приватни медији, и јавност, ако не и елита, их сматра неопходним.
Решење којим се потпуно укида државно власништво над медијима може бити лако наметнуто само покореном народу на покореној територији. Владајуће и доминантне западне елите намећу неолиберални пројект како сопственом становништву тако и окупираним народима и клијентима. У току је глобални напад на државу благостања, класни рат, који укида јавно образовање, социјалне програме, као и јавне државне медије. ММФ годинама намеће такав програм слабим земљама као део „програма структурног прилагођавања“.
Овај процес се спорије одвија у доминантним земљама у којима остаци демократије још увек штите јавност и социјалне институције које служе интересима већине, али слабе земље попут Грчке или Кипра су оне које се могу лако и без проблема прегазити, баш као што је то случај и са Србијом. Британски амбасадор може да похваљује до бесвести планирано српско укидање државних медија, али његова сопствена влада десног крила у Британији и она Меркелове у Немачкој не могу исту ствар да учине са медијима у својим земљама – што их, међутим, не спречава да то непрекидно покушавају.
