Прочитај ми чланак
(Излагање у име Удружења „Ћирилица“ поводом заказане јавне расправе о неуставности Статута АПВ у Уставном суду Србије 21. маја 2013)
Сажет увод у вези с „латиничним писмом српског језика“ у Члану 26. Статута АПВ, што није у складу са Чланом 10. Устава Србије
Српски народ је живео цео 20. век у екстремно несрећним условима светских катастрофалних сукоба народа у два досад најсмртоноснија светска рата. У обама ратовима био је праведничка и победничка страна. Одмах после Првог светског рата ушао је у ђавољи пројекат (Југославија) живота с онима који су оба пута ратовали против њега и доживео је злу судбину у два правца. Један је био велика изгибија српскога народа и велико биолошко истребљење уз непрекидно расрбљивање у условима злосрећне југословенске државе.
Осим тих пораза, српски народ је доживео један од највећих пораза духовне врсте, када је у комунизму, после разговора и договора на Новосадском договору (1954) о замени српске ћирилице хрватском латиницом, доживео латиничење у огромном проценту, што данас Србе води затирању српске ћирилице и њеном општем замењивању хрватском абецедом. То се догодило после споменутог Новосадског договора 1954. године када су комунисти преко комбинованог насиља и ширења заблуда злоупотребом српских стручњака квазилингвистичке оријентације, познате под називом сербокртоатистика, спровели стару идеју о полатиничењу свих Срба.
Дуга наопака уставна и нестручна пракса и примена тзв. сербокроатистичке квазинауке и струке у свим врстама школа и у животу довеле су српско писмо ћирилицу на корак до њеног културолошки и национално штетног изумирања, тј. до њене 90-процентне замене хрватском абецедом и општег полатиничења сада и Срба православаца (Срби католици су насилно већ рније били полатиничени и највећим делом, потом, у Хрвате асимиловани) коначно игром и договором комунитичке политике после споменутог Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) и сербкроартистичке струке која је измислила светски „изум“ у пракси такозвано „богатство двоазбучја“ само за Србе и још неке који су до јуче били Срби, па су Срби преко такве уникатне праксе у свету стигли готово буквално до просјачког статуса не само у вези са својим језиком и писмом.
Измишљен је и, само за Србе, термин „равноправност писама“, као да то није светска бесмислица, као да је могуће и исплативо да више писама у једном језику буду међусобно равноправна, а не искључујућа. Основна је логичкоправничка некаква могућа, силом прилика, оправданост замисли била да су Срби и Хрвати у писму равноправни у тзв. српскохрватском језику и да Срби имају право на своје (ћириличко, наравно) писмо, а Хрвати на своје (латиничко, разуме се) писмо.
Хрвати су се стриктно и свуда (и) у ЈУ-држави држали тог права на своје латиничко (једно) писмо, а према Србима је почела и у школама насилна примена једног (неостваривог и нигде непримењеног правила на свету) да је свеједно којим ће Срби писати писмом, па су код нас стручњаци, изван светске праксе, измислили споменуту „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“, што је лингвистичка бесмислица, јер би то било упоредиво са стањем да једна држава има две војске, па да су „равноправне“ војска и паравојска. А то у светској пракси не само да не постоји него су паравојске недопустиве. На исти начин нема ни параписма у другим језицима других народа.
Из готово истог разлога и језику и народу то двојство у писму не само да је немогуће и штетно него је медицински, на неки начин, блиско шизофреном стању, стању подељености, располућености и није не само пожељно него није заиста у стварности ни могуће ни здраво писати само свој језик час једним, час другим писмом. А „богатство троазбучја“, на пример, никада нису ни спомињани, јер је подмукли циљ латиничења свих Срба био у томе да се измисли, посвоји и прихвати, најпре као алтернативно, а онда и трајно туђим писмом замени српска ћирилица.
Зато Срби и губе све брже своје миленијумско у употреби писмо ћирилицу јер су два писма у једном језику по језичкој природи не само непотребна него и апсолутно штетна. Да то није штетно, увело би се макар за још један народ на свету. (Наравно, једно је знати хрватско писмо, што је свакако за Србе корисно, а сасвим је друга ствар замењивати у свом језику своје писмо туђим, у нашем случају хрватским писмом.) Ово друго писмо (латиничко, хрватско добро је знати употребити само зато што нам је исти језик с Хрватима, па можемо да читамо хрватске књиге пошто они беже од ћирилице као од куге и не пада им на памет да данас пишу свој језик двама писмима у пракси јер то нико нормалан у свету и не ради. Када би то ваљало и вредело, наш погубни изум прихватили би још макар једна једина држава и народ на свету.
Шта је урадила управљачка структура у Војводини у Члану 26. Статута АПВ у вези с писмом српског језика?
Шта је, у вези с писмом српскога језика урадила управљачка структура у АП Војводини у Члану 26. Статуту, због чега се ова јавна расправа данас (21 маја 2013. с почетком у 10 часова) води у Уставном суду Србије и по нашој иницијативи из Удружења „Ћирилица“ да Уставни суд процени и оцени неуставним речени Члан 26. Статута АПВ.
Шта је, дакле, урадила Војводина, тј. њена управљачка структура? Применила је неуставну анархију из праксе у целој Србији на тај начин што је измислила већ измишљено и насилно и преко ширења заблуда о „богатству двоазбучја“, неуставно друго писмо (латинично, практично хрватско) за Србе а у Војводини.
Та анархија постоји у пракси целе Србије и управљачка структура у АПВ само је ту анархију (српски речено: неред, јавашлук, небригу за своје вредности прве врсте), па је то туђе абецедно писмо озваничила у свом Статуту за Србе у Војводини. Али основни узрок те пошасти и невоље, тог неуставног чина (због кога данас толико нас у овој расправи губимо, потпуно непотребно и незамисливо за ма коју другу државу у свету драгоцени део живота) био је и остао не у Скупштини Војводине, него, у ствари, у Скупштини Србије и у прећутном одобравању неуставног јавашлука у целој Србији у вези са српским писмом у српском језику. Скупштина Сребије у ранијем саставу је ту неуставност дозволила и сама у пракси дозвољава и данас по целој Србији и поред на хиљаде наших указивања и упозорења из Удружења „Ћирилица“ пре прихватања Статута АПВ у тада неодговорној Скупштини Србије.
(Доказ о нашим честим указивањима властима, рачунајући и Скупштину Србије и АПВ и стручњацима тзв. сербокроатистима у српским плаћеним институцијама постоји у мноштву извора, а ми овде наводимо три извора: 1. књиге Драгољуба Збиљића Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу (Ћирилица, Нови Сад, 2009, и то стручњацима на свим странама књиге, а властима посебно на странама од 671. до 790), 2. књигу Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ (Ћирилица, Нови Сад, 2010) и 3. књигу мр Ђорђа Јањатовића Борба за ћирилицу – документа Одбора за службену и јавну употребу српске ћирилице Удружења за заштиту српског језика „Ћирилица“ (Прометеј, Нови Сад, 2011; непрецизност се поткрала у поднаслову, у пуном називу Удружења „Ћирилица“, али то није кључно, јер је све остало унутра у књизи прецизно документовано).
Српски случај у вези с писмом јединствен је случај на свету
То у вези са српским језиком, српским писмом ћирилицом и Статутом АПВ у Члану 26. јединствен је случај на свету – српска покрајина (са преко 80 одсто Срба, па је без сумње српска) Устав Србије подредила је Статуту на тај начин што је себи дала за право да и даље дели српски народ (и) по писму у свом језику.
То чак, и поред самопроглашења Косова за нову „државу“, није урадила тамошња управљачка структура, јер ни она још није себи дала за право макар то – да Србима измишља друго писмо. То мирише у АПВ на изрицану намеру да се ускоро уведе и већ спомињани „војвођански језик“. Но да у овом чпасу оставимо на страну намеру те врсте, јер је данас на реду оцена уставности (и) Члана 26. Статута АПВ.
Што се српског језика и писма тиче, Устав Србије из 2006. године јасан је сваком описмењеном човеку и добронамернику, а камоли правнику. Цео Члан 10. Устава Србије о службености језика и писма, као што, ваљда, сви знамо овде, гласи:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“
Једино смислено и логичко могуће исправно правничко, и практично тумачење Члана 10. Устава Србије у поређењу с праксом целе Европе и света
Како се види, Устав Србије је у овом члану смислено и логички могуће правнички, као што се то и чини и у другум уставима у свету, могуће је протумачити само овако. Неискључив нигде на територији Србије по Уставу јесу службени језик српски с ћириличким писмом, једним и јединим, као што се то чини у пракси у свим другим престижним језицима света у избору природног за један језик и један народ – једноазбучја, тј. једног писма. Нико више на свету не дели свој народ на више писама у свом језику. То чине и дозвољавају у пракси и данас једино српске власти и српски стручњаци сто година звани –сербокроатисти.
Члан 10. Устава Србије, дакле, има два става. Један се односи на свуда у Србији неискључив српски језик с ћириличким писмом, а други став се односи на друге језике и писма, односно на језике мањина који имају своја писма и којима Србија ни било ко други нема право да мења ни њихове језике ни њихова писма. Нити се то другима у Србији икада чинило. Једино се у пракси и струци масовно не поштују права Срба на њихово (ћириличко, уставно) писмо. Њима се и даље једно наводи у Уставу, а савим се друго ради у стварности.
Ми у пракси и даље, као у време диктаторске насилне политике из времена Јосипа Броза, само Србе черечимо на два писма и чинимо их шизофреним (подељеним) у томе. Статут Војводине је у Члану 26. без икакве сумње неуставно, озваничио то черечење које постоји у пракси целе Србије па и њене покрајине Војводине. (Проблем је, истичемо, већи од Војводине у томе што је Скупштина Србије, и поред (и) наших честих упозорења, прихватила Статут Војводине, у претходном саставу Скупштине Србије јер је то властима одговарало због продужетка владавине и постојања пртходног састава Скупштине Србије, па је зажмурила на сасвим очигледну неуставност и у Члану 26. Статута АПВ, због чега сви ми, сасвим непотреебно, данас губимо овде силно време водећи расправу о нечему чиме се остатак света не бави, јер свуда другде у свету је јасно који је неискључив језик и писмо у службенпј употреби.
За нас а и објективно неупоредиво је већа кривица до раније Скупштине Србије него до Скупштине АПВ. Јер, познато је, да „аутономија“ значи „самосталност, „независност“ (доказ: и најновији Велики речник страних речи и израза (Прометеј, Нови Сад, стр. 166) Ивана Клајна и Милана Шипке тако тумачи реч „аутономија“) и позната је природна тежња сваке аутономије да придобије што више ингеренција до коначног осамостаљења. Управљачакој структури је увек то циљ, док постоји аутономија. Уз помоћ страног фактора, кад-тад могуће је настојање остварења независности и ове покрајине. На природноме путу к томе управљачка структура АПВ је учинила и ову (не)вероватноћу, измислила је, тј. озваничила је званично већ раније штетно измипшљено друго писмо за Србе у односу на Србе изван АПВ. А није, опет, учинила ништа посебно ново – само је применила анархију у вези с писмом српског језика, која већ шездесетак година (после договора на Новосадском договору 1954. године) насилно и заблудно а смишљено влада и спроводи се у пракси у целој Србији с прокламованим циљем исказаним у расправи на том Договору о замени српске ћирилице хрватском верзијом абецеде, што је данас у Србији у пракси насилно већ остварено у најмање 90 одсто процената опште употребе писма у језику Срба.
(Доказ: документовано истраживање Ђ. Јањатовића и Д. Збиљића под насловом Данашња очигледна окупација српског језика хрватском латиницом наложена је од комуниста а /не/скривена у Закључцима Новосадског договора из 1954. године“, објављено први пут као прилог у књизи Драгољуба Збиљића, овде већ наведеној – Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ, Ћирилица, Нови Сад, 2010, стр. 106. до 149).
Овде бисмо истакли просечно добро упућеним стручњацима за српски језик и писмо да је Статут АПВ само прихватио и званично усвојио анархију која је осмишљено зацартила у српској језичкој струци и у пракси после 1954. У Србији и у језику Срба изван Србије наставља се дело погубне квазинауке сербокроатистике која већ стотинак година фалсификује у језику Вука преводећи га у сербокроатисту, а он се никада није бавио „срскохрватским језиком, него само српским језиком, а радио је једино на томе, што је било у сагласју и с политиком Беча, да и Хрвати усвоје српски језик, али код Вука нема ни помена о „српскохрватском језику“. Тај назив је измислила српска квазинаука о језику после Вука.
Српска погубна лингвистика још није извршила неизбежну реституцију српског језика на научним основама, није се лустрирала од погубне сербокроатистике, бави се и даље дваозбучјем, што је светски нонсенс и што је погубно за српску ћирилицу коју и страни стручњаци најчешће оцењују као савршено, тј. најсавршеније писмо на свету за српски језик. Српски нелустрирани од сербокроатристике стручњаци и даље доприносе затирању српског писма ћирилице, одузимању суверенитета српском народу на његов језик и писмо и код њих су представници управљачке структуре АПВ у вези са Статутом у Члану 26. и нашли неуставну подлогу за своју неуставност у овде споменутом Члану 26. Статута. Они су и спомињали да је Устав Србије у Члану 10. несагласан с Правописом српског језика Матице српске из 1993. који је оставио черечење једино Срба на два писма у свом језику и тиме поспешио и озваничио даље насилно и заблудно латиничење Срба које траје вековима. Оно траје и документовано је у честим званичним забранама српске ћирилице у оквиру Аустроугарске и посебно НДХ.
(Докази: од мноштва постојећих доказа за то овде предочавамо 1. књигу познатог лингвисте Александра Белића Борба око нашег књижевног језика и правописа, Коларчев народни универзитет, Београд, 1949. на више страна о забранама српске ћирилице, а посебно на стр. 19-23; 2. најригорознију до сада Законску одредбу о забрани ћирилице и Проведбену наредбу Министарства унутарњих послова Законској одредби о забрани ћирилице, објављене у Народним новинама, Загреб, 25. травња – априла 1941).
Посебно овде истичемо подршку неуставности у Члану 26. Статута АПВ у новом измењеном и допуњеном издању Прасвописа српскога језика Матице српске из 2010. године чији је водећи аутор проф. др Мато Пижурица награђен покрајинском наградом, што је логично јер је тај Правопис на линији оправдавања неуставност Члана 26. Статута АПВ. Дотични Правопис чак је на 15. страни цитирао тачно Члан 10. Устава Србије, а онда га одмах на 17. страни прекршио поново неуставно уводећи у српски језик, као алтернативно, туђе, хрватско писмо које је еуфемистички наведено под називом „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“
(Доказ: Правопис српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 17). А пре тога је (на 15. страни) наведено да је српска ћирилица угрожено писмо, али да за њих још није довољно угрожено иако га одавно нема готово нигде у употреби у банкама, у трговини, на улици, у огромној већини нових књига издавачких поредузћа у Србији на српском јзику, у фабрикама, на етикетама производа, у кафанама, у коцкарницама и још на већини места у којима се пише српски језик. Ако се негде и сретне ћирилица у тим областима, то су само изузеци.
Овде посебно истичемо поново чињеницу да се у пракси у Србији, на први поглед, а и суштински, спроводи, у ствари, у вези с писмом у пракси српског језика, боље спровои Чланак 12. Устава Хрватске, а не Устава Србије. (Članak 12. актуелног Устава Хрватске у вези с језиком и писмом гласи:
„U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.
U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.)
У Србији је неупоредио више неуставне употребе хрватске латинице у српском јзику, чак толико да би и Анте Псвелић могао бити задовољн како су његова намера и законски документ о забрани српске ћирилице из 1941. године 90-процентно данас спроведен и у Србији, а не само у његовој Хрватској!
И ситуација је данас заиста у Србији анархична и светски апсурдна: управљачке и плаћене стручне структуре у Србији као да се боре НЕ да се спроводи Устав Србије у Члану 10. него се много боље спроводи цитирана одредба у дотичном Чланку 12. из Устава Хрватске о искључивој употреби латинице у хрватском језику. А хрватски протестанти боре се данас да се не спроводи Устав Хрватске и Закон о службеној употреби језика и писма ни тамо где се Србима у местима са преко 30 одсто становништва Срба нормално дозвољавају и исписи на јавним местима и са српским језик и ћирилицом.
А власт и струка у Србији НЕ боре се да се спроводи Члан 10. Устава у вези с ћирилицом и с правом Срба на јавну употребе српског језика на ћирилици и тамо где је Срба сто посто. То светска пракса до сада у свету није забележила нигде осим у Србији. У Србији се, на тај начин, посредно и врло успешно, не спроводи свуда Члан 26. Статута Војводине само у Војводини, него се он спроводи и у целој Србији.
За ту апсурдност у неуставности у Србији, па у оквиру ње и у Војводини у вези с писмом српског језика, о апсурдности српске плаћене струке у школама свих нивоа и у плаћеним од српског народа важним институцијама за српски језик и писмо – САНУ, Институту САНУ за српски језик, Матици српској, на свим факултетима с катедрама за српски језик, у стручном Одбору за стандардизацију српског језика и посебно о вишевековном осмишљеном латиничењу свих Срба, које је дало резултате тек после Новосадског договора (1954) у комунистичкој диктатури.
(Доказ: књиге Драгољуба Збиљића: 1. Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу – књигу која је обесмислила последње двоазбучје у Европи (Ћирилица, Нови Сад, 2009), 2. Тројански коњ у српском језику – опис стања и предлог решња (Будућност, Нови Сад, 2010), 3. Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ (Будућност, Нови Сад, 2010) и 4. Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста (Ћирилица, Нови Сад, 2011).
Остављамо Вам и фотокопију једне од најоштријих до сада забрана српске ћирилице у њеној хиљадугодишњој историји – Законску одредбу о забрани ћирилице и Проведбену наредбу Министарства унутарњих послова НДХ од 25. травња 1941. године.
Све што смо предочили јесте најкраће што је ваљало рећи, а више и детаљније о томе имамо у спремљеном излагању нашег другог представника који је овде данас – господина Ђорђа Јањатовића То је, дакле, у овом нашем излагању најкраће могуће што је требало рећи о више него очигледној неуставности Члана 26. Статута Војводине.
А шта о незаконитости Члана 26. Статута Војводине рећи?
Прво, Устав и Закон о службеној употреби језика и писма је више пута дорађиван, али још није замењен новим законом, довољно усклађеним с Уставом Србије. Јер Закон о службеној употреби језика и писма још је у Члану 1. неусаглашен с Уставом Србије из 2006. па су и Статут АП Војводине и Закон Србије о службеној употреби језика и писма неуставни и законски лоше уређени. Познато је да је Уставни суд већи број питања у Статуту АПВ недавно оценио неуставним иако је тај Статут АПВ одобрила Скупштина Србије.
Исти ранији састав Скупштине Србије усвојио је последње измене Закона о службеној употреби језика и писма, али је тај закон неуставан већ у вези с првим Чланом који је оставио неке случајеве употребе хрватске абецеде у српском језику. Али, и поред свега, Војводина не може имати ни законско, ни природно ни било какво право да ма који део Срба уставно и законски раздваја од дртугих Срба по писму. А неуставност и незаконитост не могу се сматрати легалним и допустивим. Ако је ишта корисно оид онога што смо за ову расправу о (не)уставности Статута АПВ добили, као одговор, у приложеном нам материјалу за ову расправу, то је чињеница да је Одбор за прописе Скупштине АПВ у свом Мишљењу у тачки 3. навео једну признату истину – да Устав Србије не познаје никакво латиничНо писмо у српском језику. Та 3. тачка Мишљења Одбора за прописе Скупштине АПВ гласи:
3. У погледу оспорене службене употребе латиниЧКог писма (сада су употребили ту реч по стандарду српског, а не хрватског језика, како су учинили у Члану 26. Статута АПВ – указује Д. З.) српског језика на начин на који је утврђен чланом 26. ст. 2. Статута, указујемо на то да важећи Закон о службеној употреби језика и писама познаје службену употребу латиничког писма српског језика.“
Дакле, Статут Војводине у Члану 26. прекршио је Устав Србије у 2. ставу Члана 26. Сртатута АПВ јер је оправдање за то нашао у старом Закону о службеној употреби језика и писама у Србији који јесте неколико пута допуњаван и мењан, али још није донет нови целовит закон који би у свему био усклађен с новим Уставом Србије у Члану 10.
Тачно је да Статут треба да буде сачињен и у складу са законима Србије, али се не може4 дати предност Закону, јер је Устав изнад свих закона. Али, тиме је и ово мишљење овог Одбора Скупштине АПВ доказало да је у целој Србији велика анархија у вези с решењем питања писма српскога језика и да је 2. став Члана 26. Статута АПВ само у свом Члану 26. Статута АПВ озваничио ту анархију. Зато смо ми, сигурни смо, с правом дали наслов свом излагању за ову расправу „ОПШТА НЕУСТАВНА АНАРХИЈА У СРБИЈИ И ШИРОМ СРПСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ПОДРУЧЈА У ВЕЗИ СА СРПСКИМ ПИСМОМ ЋИРИЛИЦОМ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ“. И зато смо истакли да је проблем у вези с анархиојом у решењу питања писма српскога језика првенствено у Србији, у језичкој струци, у школству, у Скупштини Србије, па тек онда у Војводини. Али да је анархија у томе широм Србије и на целом подручју српскога језика, то види свако ко има очи.
На крају овог централног дела излагања желимо да подсетимо да има појединачних злонамерних сејања заблуда и повезивања првог+ става са другим ставом Члана 10. Устава Србије, па се злонамерно на тај начин чита у Уставу Србије оно што у њему уопште не пише. А заиста ту не пише ни о каквом постојању „латиничког писма у српског језику“, јер такво писмо за све Срб нико није ни счињавао, нити је било потребно то чинити. И у Члану 10. сасвим очигледно уопште не пише да српски језик има јиш неко писмо осим ћирилице. Чак и лингвиста, англиста академик Ранко Бугарски који је заклети заступник „богатство двоазбучја“, али не у језику енглеском, на пример, или ма км другом, него једино у српском, сасвим је добро схватио да је Устав Србије у Члану 10. вратио Србима природно једноазбучје у српски језик пишући на овај начин о томе:
„Ово је, дакле, први међу новијим уставима Србије у коме се уопште не помиње службена употреба латинице српског језика, чак ни као додатна могућност…“ (Ранко Бугарску, Европа у језику, Чигоја штампа, Београд, 2009, стр. 131).
Наравно, Бугарском треба поставити питање: зашто би једини Срби и имали два писма, а „сироти“ Енглзи, Американци у енглеском језику и сви други „сироти народи“ да имају само једно нписмо. Као двоазбучњак он то неће да се пита јер је за замену српске савршене ћиилице хрватском абецедом. Злонамерници треба да знају и вероватно и знју да су ставови о службености писма ћирилице у српском језику у Члану 10. и „других језика и писама“ морали бити раздвојени зато што је службеност ћирилице у српском језику у јавној употреби неизоставна на целој територији државе Србије, а службеност мањинског језика и његовог писма зависан је од законски одређеног процента заступљености дотичне националне мањие, као што је то регулисано у целом свету. Друге националне државе на исти или сличан начин одређују службеност већинског језика и језика националне мањине.
Закључак нашег излагања на јавној расправиу Уставном суду Србије о неуставности (и) Члана 26. Статута АПВ
Ми верумемо да ће Уставни суд пажљиво прочитати Члан 10. Устава Србије, да ће уважити неизбежност свог закључка да се Устав Србије у Члану 10. јасно као дан одређује изричито једно писмо за српски језик (ћирилицу), да је то (једноазбучност) у сваком језику и народу у његовом језику у складу с праксом целе Европе и целог света о избору једног писма за сваки појединачан народ у његовом језику и да судије не могу бити ни у каквој недоумици да ли је народ на референдуму изгласао једно писмо (ћирилицу) у Члану 10. Устава Србије или више писама само за језик Срба.
Дакле, не верујемо у могућност да нормалне судије Уставног суда процене и прочитају у Уставу ненаписано, тј. апсурдност да се само за Србе наређују два писма за један народ и један његов језик, да ће 2. став Члана 26. Статута АПВ прогласити неуставним и да ће се неизбежно он мењати. Али нам је, нажалост, из искуства тешко да поверујемо да ће то бити спас за Србе у вези с њиховиом језиком и писмом у Србији зато што је Статут само озваничио јавашлук, неред, анархију и апсурдност те врсте једино постојећих у Србији.
Узрок тој анархији није само у Статуту Војводине. Чак и кад би се укинуо цео Статут Војводине због превише оичигледне неуставности, у језику српскога народа и у писму, не би се тиме готово ништа променило без одлуке српских власти да Устав не служи да се с њим неко слика, него да га изричито спроиводи, како то раде у многим уређеним државама у Европи и свету где не пада на памет ни институцијама државе ни струке да се спрда са уставним одредбама.
Статут АПВ ће, ми чврсто верујемо, бити оглашен и доказан као неуставан у Члану чије смо оцењивање ми из Удружења „Ћирилица“ тражили, али се погубан положај српског језика и српске ћирилице у церлој Србији тешко може побољшати у условима неспровођења одредаба Устава и у условима неизвршене реституције српског језика и писма и макар минималне лустрације српских лингвиста сербокропатиста у српским плађеним од народа државним стручним институцијама за српски језик и писмо.
Стање српског језика и српског писма ћирилице, у то верујемо, биће побољшано само после речене давно очекиване реституције српског језика на научним основама и после макар минималне лустрације српских плаћених квазилингвиста и правописаца од споменуте столетне погубне сербокроатистике која још влада у српској лингвистици и целокупном школств.
Ваља поставити, најзад, озбиљно питање: кад постоји кривично дело за неуставну примену и Члана 10. Устава Србије, како да није покренурт ни један једини поступак у вези са сталним масовним кршењем уставног права Срба на своје ћириличко писмо? Јер, све што се испише на хрватском писму у српскиом јзику за Србе, то је противуставно (не)дело.
У томе има видног и честог антрисрпства. Замислимо да ли је многуће да у Хрватској прође без казне неко ко би јавно за Хрвате на „хрватском језику“ исписао текст на српској ћирилици. Али, то се у Хрваткој не би могло ни догодити, јер су код њих струка и пракса усаглашени с Уставом Хрватске и нема ни једног јединог случаја да се текст Хрватима у Хрватској званично ма од кога нуди на српској ћирилици. Код нас је таква појава данас стална у вези с ћирилицом. Масовно се крше права Срба, а још нико није озбиљније ни опоменут. У примени свог Устава у вези са својим језиком и писмом Србија и Хрватска су небо и земља. При чему смо, увек ми у Србији у кршењу Члана 10. Устава Србије – „земља“. Власти, струка и школа за то су кључни кривци.
