Прочитај ми чланак
(Двери)
Психолози кажу да човек чини индивидуалистичке изборе по Масловљевој лествици задовољења потреба и бира оно што нуде поједине међусобно конкурентске институције система да би постигао максимум. Институције јавног сектора неке земље су ту да у своје име, a за рачун индивидуе, понуде бесконачно много производа и услуга пореклом из свог и комплементарног приватног сектора. Када пропусти да задовоље Масловљеву лествицу потреба свог штићеника, сложену хијерархијски, крећући од оних елементарних, биолошких, психолошких, социолошких и завршавајући са трансцендентним, онда настају проблеми. По овом моделу гледано, човек који је изгубио или није у стању да нађе посао не може да ужива у природним лепотама свога завичаја ма како да су очаравајуће. Тај идеалан амбијент за њега престаје да буде добро место за живот. Он осећа глад, постаје свестан незапослености и бескорисности сопственог образовања. И већ тада, када би човек био само рационално биће, и не би било других препрека, по моделу би морао да се премести из тог у неки други амбијент, рецимо из бифше Југославије у Канаду, што је и урадио готово цео један милион бивших солидно образованих Југословена. Али човек је предвидиво ирационалан и већина се неће тако лако определити да следи свој на први поглед добро опремљен разум, чак ни онда када све неповратно пропада.
И некако баш тада када се газе и унижавају животне прилике и вредности једних, зарад лагодног и обесног живота других, почиње најезда „визионара“ који хоће да воде народ подсећајући га на његову славну прошлост када су на њиховим местима били прави државници и духовници. Неко је то пре мене паметно приметио, а ја само понављам, парадоксално је то што политичари не живе у времену славних предака, док масама обећавају светлу и нереалну будућност, већ у садашњости мутираних идентитета, у којој граде нове корупционашке коалиције и свеже консензусе којима газе обећану реч дату народу. Можда нам се чини да су поражени само десничари или левичари али објективно посматрајући разочарани су и поражени сви.
Поражени су на превару од њихове лажне елите подржане споља па су стално други – губитници и коначно желе да напусте такво стање. Једни то чине вребајући прилику да се преместе у просторе јаких држава, а други радећи на себи духовно. Одатле код Срба толико исељених и мистика. Баш због екстремно израженог првог феномена наша је дијаспора бројнија од матице. Код нас се она пројектује плански и стимулише да буде што бројнија, да буја. На исељавању се организовано ради, свесно и несвесно. Оно се мотивише и профилише понашањем најрођенијих и сеже још из времена Отоманског и протеже преко Аустро-угарског све до данашњег Америчког империјалног царства. Циљ је постати други и другачији, променити идентитет, опет свесно или несвесно!
Унутрашње, јавно и приватно зло било је, јесте и биће непобедивије од оног спољашњег. Тако се чинило и данас чини већини коју гради стварна дијаспора и део народа који сања сан да једнога дана постане честица изабраних или владајуће империје.
Ако саборност видимо као кооперацију и као изворни божији дар, онда код Срба побеђује капитулантство и отворени пребези на страну противника. Њихов ген снажно мутира и буја несарадња и ишчекивање да се профитира на несрећи ближњег. „Слободни јахачи“ су доминантне мутантске врсте. То су они људи који не иду ни у једну договорену заједничку акцију али се о сваку од њих ма како да се заврши максимално окористе. Зато су они спремни да заговарају и проглашавају социјализам, капитализам, фашизам, интернационализам, и тако редом. Нису они заговарали социјализме због неправде и изостајања саборности већ због усађених психо-генетских карактеристика „слободних јахача“ који своје упориште, један по један, налазе у јавном, а не у приватном сектору. Само унутар њега они могу да пројаве све своје најпоквареније карактерне црте и живе живот паразита.
Социјализам не настаје из саборности већ од „слободних јахача“ који се склањају под скуте измишљене институције која брине о онима који су се под њих склонили, а не о остатку народа. Он пропада онога тренутка када се број социјалиста толико увећа да остатак народа није у стању да пуни буџет који су они у стању расипнички да испразне док задовољавају своје и жеље својих најближих. Социјализам преводи јавну функцију у сабирни центар за прикупљање харача, генерисање јавних дугова и подстицање исељавања јер се чак ни генетски следбеници социјалистичких лидера не настањују унутар те заједнице већ упућују у оне које чине масловљевски успешан свет. И тада владавина прелази у најсуровији облик самовоље и јавне бриге само о себи што је од почетка и била, али сакривена иза институције јавног сектора и његове лажне функције.
У кризним ситуацијама такав јавни сектор се функционално распада, а његови остатци настављају функционисање или диктатуром или пројектованом анархијом. Ма које од ово двоје да је одабрано, систем престаје да буде добро место за све, то јест за прорачунато (не)послушне „слободне јахаче“, а и за оне којима би требали да пруже неку услугу. Овакав јавни сектор је сам себи циљ и неодржив је без инфузије споља и по њеном престанку се тренутно претвара у отворено насиље и живот у логорима или у место опште пљачке и организоване анархије да би се кроз њу умирила до јуче мажена еволуционо стабилна група себичњака – „слободних јахача“.
Закључимо, мутант – „слободни јахач“ је порок једног народа и његова популација стабилно расте на штету кооперативности све до самоуништења изворног идентитетског кода тог народа. Кооперативност и саборност траже искреност и пуну информацију ма каква да је.
Срби себе више не виде као један народ, једну породицу. Они једни на друге гледају као на конкуренте. За разлику од Запада где се на конкуренцију гледа позитивно – стваралачки да би победио бољи, и донео спасоносну идеју живота, Срби су и ту проблематичну логику живота конвертовали у конкуренцију да би победио гори и горе! Tако су они конкуренцију ослоњену на искреност и принципе поштовања правила претворили у њену супротност. То је био потребан услов да би се живело лоше.
Срби себе не виде ни као јединствен тим који треба да се бори против другог тима већ као потенцијалне сараднике тог другог тима. Они тако вребају шансу да се тајно нагоде да би сваки од њих остварио што бољи индивидуални резултат који ће за остатак постати најгори и најнеподношљивији. Само у тим околностима потенцијална разлика између поражених који су у току такмичења пребегли на другу страну, учинивши себе делом победничке екипе и изневерених постиже свој максимум. Али не било који, већ максимум пакости и подмуклости са једне и очаја и беспомоћности са друге стране. И размишљајући овако једино можемо разумети ум, интерес и понашање дојучерашње браће која су променила идентитет и постала нам љути непријатељ, и оне браће која то данас чине. Од нас, само од нас и због нас, наше потребе да будемо „слободни јахачи“ настали су и настају сви они!
Тако се друштво преобразило и од кооперативног и саборног, преко организације „слободних јахача“, стигло до јахача профитера „конкурената“ робља везанога, и правих победника и њихових институција система – капиталистичких филијала са домицилном влашћу смештеном далеко од Србије. Они су постали власници свега онога што је проћердала разбијена маса некада квази јединственог блока „слободних јахача“. Тако се српско друштво историјски померало од кооперације уз помоћ мутације до стабилних система издајства почињених од стране „слободних јахача“ који живе на муци и несрећи остатка, и није их мало, напротив!
Шта нам је чинити? Ваља се вратити на почетак до кога није тешко стићи. Ту пише: „Можеш трошити само што си стекао, нема дуга, нема позајмице и изнудице“, јер само тада пропалица може бити заустављен да своје нагоне и жеље задовољи приграбивши функцију пилота, премијера, предавача или поштанског радника без и једне захтеване способности правећи тако катастрофу и рачун заједници која због тога нестаје и пати. И друго, само тада може испливати стваралачки ген кога данас организовано уништава преварантски ген „слободног јахача“ у сарадњи са пруженом руком уништитеља. Због те сарадње, данас су сви „квалификовани“ за пилоте и лидере јер троше садашњост и будућност народа, а сутра, већ сутра неће нас бити због зла домаћега – „слободних јахача“.
Поновићу, кооперативност и саборност траже искреност и пуну информацију ма каква да је јер без тога нема друштвеног договора о томе како и куда даље. Једно је сигурно, овако више не може!
