Pročitaj mi članak
Драгана Чабаркапа, председница СИНОС-а (Синдикат новинара Србије) о власничкој трансформацији медија у Србији: Вратимо достојанство професији.
Криза у медијима резултат је опште кризе у друштву и руинираног система вредности. Власничка трансформација медија је због својих последица осетљиво питање о коме се мало изнело у јавност. Драгана Чабаркапа, председница Синдиката новинара Србије говори о питањима везаним за приватизацију медија у Србији.
Европска Унија захтева од Србије излазак државе из медијске сфере. Недавно сте изјавили да ни у Европи нису сви медији приватизовани. Шта се код нас догодило преласком медија у приватне руке?
Приватизација медија у Србији је оставила катастрофалне последице. Многи медији су угашени. Јавност је остала без правовремене и објективне информације, запослени без посла, а имовина тих медија најчешће завршавала у рукама оних који немају никакев везе са нашом професијом. И поред тога инсистира се на даљој приватизацији. Шта ћемо добити? Јавност и запослени у медијима неће добити ништа али то је модел који гура политичко-економски лоби уз по дршку дела медијске елите, некадашњих бораца за слободу, а данас су то углавном власници, директори, главни и одговорни уредници медија или функционери медијских удружења и асоцијација.
Шта се догодило са Медијском студијом из 2009. године?
Експерти из Европске Уније 2009. године урадили су, на позив тада надлежних у Министарству културе и информисања, Медијску студију којом је било предвиђено да се у Србији формира 10 до 15 регионалних јавних сервиса. Медијска студија је одбачена на иницијативу Асоцијације медија која окупља послодавце у штампаним медијима. Након тога формирана је Медијска коалиција коју чине УНС, НУНС, АНЕМ, Ликал прес и Независно друштво новинара Војводине.
У неким суседним земљама медији су у рукама локалне самоуправе. Како се тај модел показао?
– Заговорници изласка државе из медија позвали су се на наводне прописе Европске Уније. Тврде да Брисел то од нас тражи. То није тачно. Свакој земљи остављено је да сама донесе прописе у медијској области. Брисел инсистира на транспарентности власништва и финансирања у медијима, а на томе инсистира и наш синдикат.
У Хрватској има око 150 локалних медија и оснивач више од половине је локална самоуправа. И то није била препрека да Хрватска уђе у Европску унију. Сада иде прича да је оснивање регионалних јавних сервиса скупа инвестиција иако је Медијском старатегијом предвиђено да Србија има шест регионалних сервиса.
-Може ли се остварити плурализам власништва над медијима у Србији у ширем смислу?
Устав Србије гарантује плурализам власништва у медијима. Закон о локалној самоуправи и Закон о главном граду остављају могућност локалној самоуправи да оснива медије ако за то постоји интерес. Подједнако је важно омогућити националним мањинама право да имају информисање на свом језику. И ми то подржавамо.
У расправи о нацртима медијских закона било је много примедби али јавност не зна која верзија закона је отишла у Брисел на усаглашавање и да ли је, уопште, било корекција. Од почетка припреме сета медијских закона све је било нетранспарентно. Јасно је да постоји јак лоби да се ти закони прогурају.
Постоји и предлог да се запосленима у медијима понуди власништво?
То је био један од предлога медијских удружења. Мислим да је то њихов алиби јер су свесни да ће приватизација докрајчити српско новинарство. Колико је мени познато такво решење се не налази у предложеном закону о приватизацији.
Око 30 одсто лоших приватизација је раскинуто и исто толико редакција је нестало, како је Синдикат реаговао и да ли вас је неко чуо?
То је чињеница. Ако наставимо тим путем имаћемо тајкунизацију и таблоидизацију медија. Више од 4000 људи у медијској делатности остаће без посла. Професионално новинарство ће нестати пред интересима домаћих и страних тајкуна.
Из медија су отерани најбољи новинари. Они никоме више нису потребни. Власници хоће послушне извршиоце које ће минимално плаћати. Ту нема места за образоване, оне који држе до свог става. Логично је да ће, ако их не прогласе технолошким вишком, сами о ићи као што и чине.
Зашто су новинари пасивни када су њихова права и интереси у питању?
-Новинари ћуте јер стархују за свој посао и за егзистенцију. Многи мисле да ће се нагодити са послодавцем. Када добију отказ или када је фирма пред стечајем јављају се нама, али тада је већ касно. Плате новинара су испод републичког просека, често касне. Многи раде на црно. Данас остају без плате, сутра без пензије. И ћуте. У земљама Европе у демократским друштвима новинари су организовани у јаке синдикате и без њих не може да се донесе ни један закон у медијској сфери. Ми немамо сећање на јаке синдикате у медијима, немамо традицију, а често немамо ни храброст и зато смо ту где смо.
Кажете да су највећа претња слободи медија сиромаштво, корупција и страх. То је и садржина вашег слогана на сајту СИНОС-а. Коме је потребан уплашен, корумпиран и гладан новинар?
-Пре две године питала сам власника једног медија у Лозници зашто не исплаћује плате запосленима, када као превозник, што је основна делатност његовог бизниса, добро послује. Одговорио ми је: “Овде имају сваки дан доручак“. Нажалост то је наша реалност.
Нема слободних медија без слободних новинара, а слободним их чини економска сигурност што значи редовне плате и радно правна заштита коју пружа колективни уговор. Али у приватним медијима нема колективних уговора јер нема синдиката. Не дају власници, управо они који често говоре о поплави цензуре и аутоцензуре. Јасно је да онај ко не сме да пита за своју плату не може да се бави истраживачким новинарством. Када је реч о корупцији, покојна председница Савета за борбу против корупције Верица Бараћ написала је Извештај о проблемима и притисцима у медијима. Две владе нису хтеле да отворе тај извештај. Ова претходна обавезала се и Коалиционим споразумом да ће то учинити па није. Зашто они који су толико агресивни када треба истерати државу из медија ћуте о овоме. Зашто крију своје газде? Ми и даље инсистирамо да се Влада РС пре усвајања медијских закона изјасни о Извештају Верице Бараћ…
У развијеном свету власник фирме, да би постигао или одржао успех, прима на посао квалификованије од себе. А у медијима код нас, посебно приватним раде људи који нису имали контакта са новинарством до тих позиција?
Зна се да ко има медије има власт. Свака власт гура своје људе без обзира да ли је реч о приватним или државним медијима. Сада је у моди да партијски функционери купују себи медије. И сви ћуте. Проблем је што део медијске елите, за астрономске хонораре штите интересе крупног капитала и њихових налогодаваца. Тај лоби је много јак и то се види у арогантном наступу у припреми медијских закона који ће бити усвојени баш онако како је договорено на затвореном састанку у Аранђеловцу октобра 2012. Године.
Новинарство је до пре неколико година било професија најмање подложна корупцији. Шта се нагло променило?
– Новинари су некада били господа. Није свако могао да буде новинар. Данас може. Сами смо обезвредили своју професију. И сами морамо да јој вратимо достојанство. За оно што нам се догађа углавном смо сами одговорни. Никада новинари нису добијали слободу, увек су се борили за њу. То важи и сада. Треба само да се усудимо, а потребно је и да повратимо сећање на јак синдикат.
Разговарала Славица Ђукић
