Pročitaj mi članak
(Вести)
Једино богатство које не можете да изгубите јесте ваше знање јер то је једино што нико не може да вам одузме. Ова девиза се у доба кризе често цитира у Србији, али бројни примери људи који су дипломе стекли на престижним светским универзитетима показују управо супротно.
Држава Србија светским стручњацима тражи огроман новац и приморава их да на нострификацију диплома стечених у другим замљама чекају понекад и читаву деценију.
Политичари као забрињавајућу чињеницу често истичу да је за једну малу земљу од седам милиона људи, каква је Србија, много да је за 10 година напусти више од пола милиона младих стручњака. Највише факултетски образованих младих људи из наше земље у протеклих 10 година отишло је у Канаду и Америку.
Шта се дешава када млади људи, пореклом из Србије, желе да знање које су стекли на факултетима широм света примене у земљи из које воде порекло? Ништа. На признавање диплома у домовини често чекају од 5-10 година јер се још нисмо удостојили да знању из света отворимо врата, а стари закон о високом образовању никако да буде замењен новим.
Плата као казна
Наташа Кочиш, која живи у Великој Британији више од 20 година, говорила је недавно у српском парламенту у име 1.600 младих, окупљених у Српском сити клубу, који имају у просеку 30 година, високо образовање и говоре бар три језика.
– Имамо једног члана који је докторирао у Енглеској, а у Србији пуних 10 година чека на нострификацију дипломе. Имамо позитивних искустава када су се наши захтеви решавали за четири до шест месеци, али више је оних који чекају од две до 10 година и још нису добили папир који за њих значи повратак. Проблематична је и цена која на приватним факултетима иде и до 2.000 евра, па остаје питање да ли је то за факултете одличан прилив новца и да ли они желе да се млади врате – рекла је Наташа Кочиш. Према њеним речима, високообразовани људи који се враћају у Србију имају проблем и да нађу посао.
– Послодавац обично тражи радну књижицу, а због превода и признања диплома немогуће је да се у њу упише звање. На тај папир чекају годинама, па се дешава да доктор наука у радној књижици има уписану основну школу или ни то јер се школовао ван Србије. Многи одустају – објашњава Наташа.
Слично искуство има и Јована Ружичић, која своју нострификацију диплома још није дочекала. У међувремену је по повратку из Америке основала групу Повратници, која има 700 чланова, углавном магистара и доктора наука.
– Групу чине високообразовани људи који су се дуже време школовали и радили у иностранству, а затим се вратили у отаџбину. Редовно се окупљамо већ три године и наш број непрестано расте. Има нас са свих континената и из скоро свих привредних и образовних грана. Већина има магистарске или докторске дипломе – каже она.
Магистрирала је односе са јавношћу на Мичиген универзитету, који се већ 10 година заредом налази међу првих 100 на Шангајској листи светских универзитета.
Ценовник за академце
Признавање дипломе најјефтиније је ако је ради даљег школовања. То на Универзитету у Новом Саду кошта око 200 евра, а у Београду 50 и више. Нострификација ради запослења је и у Београду и у Новом Саду од 250 до 600 евра, зависно од нивоа студија. На приватним универзитетима нострификација кошта и до 3.000 евра.
– Процес нострификације је трајао месецима јер професори на Факултету организационих наука у Београду, где сам покушавала да нострификујем диплому, нису знали да ли моја магистарска диплома одговара звању магистра или мастера. Чекајући одговор радила сам у државној фирми на високој позицији, али с платом као да имам завршену само средњу школу. Сматрам да процес нострификације диплома треба да се стандардизује, убрза и да кошта мање. Овакав какав је представља препреку повратку знања у ову нашу земљу, знању које нам је преко потребно – објашњава Јована.
Одбрана од знања
Подацима Српског сити клуба и Повратника супротставио се проректор Универзитета у Београду др Миодраг Поповић, који је рекао да је од 2009. године до данас поднето 922 захтева за признавање стране школске исправе ради запошљавања и да је одбијено само 11.
Министрове муке
Дојучерашњи министар у Влади Србије Божидар Ђелић имао је исти проблем.
– Жалим што претходна влада није завршила овај посао и ја сам чекао две године на нострификацију дипломе са Харварда. Зашто се по аутоматизму не признати све дипломе универзитета са Шангајске листе? – запитао је Божидар Ђелић, додајући да ће посланици Демократске странке гласати за било какве измене о овом питању, које буду предложене у Скупштини.
– Већи проценат је одбијених код захтева за признавање диплома ради наставка школовања јер ту имамо много студената из арапских земаља. Међутим, статистика говори да се највећи број захтева реши у року од четири до шест месеци, а имамо и шест одсто оних чији се проблем реши за мање од два месеца – истакао је Поповић.
Ипак, министар просвете Жарко Обрадовић најавио је да ће наредне године бити донет нови закон.
– Србија ће идуће године добити нови закон о високом образовању који ће, између осталог, омогућити и да процес признавања диплома стечених у иностранству буде бржи, једноставнији и јефтинији – најавио је у Скупштини Обрадовић.
Миљенко Дерета, посланик ЛДП-а, мисли да је овде у питању систем самоодбране јер они који доносе одлуке не желе младе људе с новим идејама, а Соња Лихт је рекла да је недопустиво за Србију да се млади, који се врате с престижних универзитета, запошљавају као да имају средњошколску диплому. Земље Европске уније међусобно имају аутоматско признавање већине диплома, за шта је надлежан центар ЕНИЦ-НАРИЦ, који постоји и у Србији, али има искључиво саветодавну функцију, па је његова делатност ограничена.
У Аустрији процес признавања траје од две до осам недеља и кошта 150 евра . У Русији признавање траје до четири месеца и кошта око 100 евра. У Немачкој, процес траје до месец дана и завршава се за 100 евра, у Белгији до три месеца, а признавање је бесплатно. У Србији се нострификација некада чека и 10 година, а на приватним факултетима за признање дипломе потребна је скоро годишња српска просечна плата.
Знање у иностранству
Јована Ружичић је у породици четврта генерација која се школује ван земље и једина која је имала проблем с нострификацијом диплома.
– Мој прадеда Љубомир Спасић био је правник са Сорбоне који је свој радни век провео радећи као судија у Пироту и Крушевцу. Мој деда Никола Ружичић је био доктор наука са Прашког универзитета, био је редовни професор на Пољопривредном факултету у Београду где је основао катедру за механизацију, а био је и оснивач бројних пољопривредних факултета и виших школа у тадашњој Југославији. Мој отац Синиша Ружичић, студент Колумбија универзитета у Њујорку, имао је успешну новинарску каријеру у Србији. Као и моји преци, вратила сам се да допринесем својој земљи после 11 година боравка у Америци, али ми је у томе препрека нострификација дипломе – објашњава Јована.
