Прочитај ми чланакНакон што се у Српску напредну странку учланио сваки десети грађанин Србије, у њу је званично ушао и вирус. После теревенке у изборној ноћи, на којој нико осим понеког новинара није носио маску нити се придржавао мера опреза, на списку оболелих нашао се низ личности из врха власти: Маја Гојковић, Марко Ђурић, Александар Вулин и неки од државних секретара. За разлику од обичних смртника који на резултате тестова чекају и по две недеље, сви су већ збринути.
Тиме је експериментално доказано да претварање да је епидемија прошла, како би се одржали избори, уопште не штити од коронавируса.
Боље обавештени грађани су то знали и раније. Било је и мучно и комично гледати како данима уочи избора дневни број заражених варира између 91 и 96: свима је било јасно да бројка неће постати троцифрена пре затварања бирачких места и да ће скочити чим избори прођу. То се и десило.
Штеловање бројева било је јавна тајна. Дан након избора, БИРН је, на основу увида у податке из државног информационог система, доказао да власт и кризни штаб крију стварне бројеве.
Можда се и није могло очекивати да режим стави јавно здравље испред свог изборног похода, али под исти модус операнди потпали су и људи који то себи никако нису смели да дозволе: фамозна струка из кризног штаба.
„Што се тиче приче о слабљењу вируса, народ је прихватио да је то сада нешто много слабије и да не треба да се води рачуна о томе, а вирус се слабо променио у смислу способности да изазове тешка обољења“, изјавио је пре два дана епидемиолог Предраг Кон.
Мора се рећи да је у праву: неки људи су заиста почели да верују у празне приче о томе да вирус више није страшан. Примера ради, поверовали су извесном Предрагу Кону, који је 27. априла причао како „сви параметри показују да вирус није опасан као пре пет недеља“, 25. маја да се „епидемија гаси“, те онда отишао на одмор у данима када су лекари на првим болничким линијама анонимно – јер другачије се не сме – алармирали јавност да је ситуација и даље озбиљна.
Грађани су можда поверовали Дарији Кисић-Тепавчевић, Коновој колегиници из кризног штаба, која је 25. априла изјављивала како „индиректни показатељи апсолутно показују да слаби способност овог вируса да изазове најтеже форме болести“, а 19. јуна да фудбалски дерби на пуном стадиону „не сматра скупом великог ризика“.
Проћердано је поверење грађана у кризни штаб, и оно се може вратити на само два начина. Први су оставке чланова кризног штаба који су своје каријере и професионалну етику ставили у службу страначког интереса. Други је независна истрага о заташкавању званичних бројева оболелих и умрлих, уз пратеће оптужнице.
Пошто тај филм у Србији нећемо гледати, последице ће бити далекосежне.
За стављање пандемије под контролу важно је да правила понашања буду јасна и недвосмислена, да су мере сврсисходне и да их се придржавају сви. У протекла четири месеца гледали смо три потпуна заокрета у односу државе према ситуацији, а сад нам се спрема четврти, чланови кризног штаба противречили су и једни другима и сами себи, а прописи попут забране кретања или јавног окупљања примењивали су се у зависности од тога ко их крши и да ли при том држи бакљу.
Грађани се осећају препуштени сами себи и увелико се према пандемији односе ослањајући се на сопствене процене, а то је рецепт за пропаст. Мени се чини да опасност још није прошла па носим маску и дезинфикујем све што купим у супермаркету, а комшији се чини да је то безопасни сезонски грип па лиже прст листајући новине у кафићу. Ни он ни ја не слушамо шта говори кризни штаб јер се показао као извор контрадикторних информација – уздамо се у лични осећај.
Неки ће вођени личним осећајем натерати раднике да раде у небезбедним условима, неки ће током полицијског часа хтети само да тркну нешто да обаве и завршити у затвору. Нико неће слушати шта прича кризни штаб него ће гледати шта раде људи из околине, и тешко их је након свега кривити због тога.
Спасавање репутација је увелико у току: објашњавају нам да ово није „други талас“ него „други врх првог таласа“, јер тако можемо да се претварамо како нико није прогласио да је вирус побеђен док траје изборна кампања.
За разлику од марта, када је председник о гастарбајтерима причао као о маларичним комарцима, тренутно су главне клицоноше студенти. Дакле, не избори на којима је три милиона људи пипало исте оловке, не масовни стадионски перформанси по принципу „хлеба и игара“, не страначки митинзи на којима се политичари бацају у масу, него – студенти.
Питање је дана када ће председник Србије опет сазвати ванредну конференцију за штампу на којој ће лупати неодговорни народ по ушима. Додуше, већ га је у томе предухитрио страначки колега и градоначелник Крагујевца Радомир Николић, који се у улози гонича марве занео до те мере да је изјавио како је „народу очигледно потребно наређење и мотка да би поштовао правила“.
Не спорим да народу треба мотка, али сам сигуран да се многи не би сложили с Радомиром око тога каква треба да буде мотка и ко треба да је држи.
