Пуцњима у Сарајеву на Видовдан 28. јуна 1914. године убијен је аустријски престолонаследник Фердинанд, а Аустроугарска царевина добила повод за давно сањани „продор на Исток“. За атентат је оптужена Србија којој је 23. јула постављен чувени ултиматум. Српска влада састала се у Нишу ради решавања овог тешког питања, будући да је земља тек изашла из балканских ратова, исцрпљена и са великим губицима.

Зато су прихваћене све тачке ултиматума осим једног, да аустријски истражитељи траже наводне кривце за убиство Фердинанда по једној слободној држави. Бечу је то било довољно да објави рат Србији. Већ следећег дана Црна Гора објављује рат Аустроугарској. Исто чини и Русија, страхујући од ширења германске моћи, придружују јој се Велика Британија и Француска. Тако се српско-аустријски сукоб развио у највећи рат у дотадашњој историји, у којем је живот изгубило преко 10 милиона људи. Вођен је на пет главних фронтова, а један од њих био је на Балкану.

ПРОГЛАШЕНА МОБИЛИЗАЦИЈА

На стогодишњицу почетка Првог светског, или Великог рата, како је прозван у народу, „Вести“ објављују најзанимљивије и најпотресније одломке Ратног дневника 1914-1918. Милете М. Продановића, који је у овој крвавој, али и херојској епопеји учествовао као артиљеријски наредник. Странице исписиване његовом руком настале су у предасима између мобилизације и првих, победничких ратних операција на Церу и Колубари, потом мучног повлачења српске војске и народа преко Албаније, голготе и опоравка на Крфу, пребацивања српске војске на Солунски фронт и његовог коначног пробоја.

Оне доносе и све осећаје и личне доживљаје аутора који, посвећујући свој дневник поколењима, напомиње: „Самим својим положајем у команди имао сам могућности, пошто су сва наређења и заповести ишле преко мене, да их убележим. Пошто сам лично увек био у борбеном делу батерије са командиром, а доцније у штабу са командантом одсечне артиљерије на положају, на осматрачници – све сам борбене ситуације и догађаје на бојном пољу могао лично видети и убележити у свој дневник.“ Рукопис је слаган према замисли Продановића, а објављен је по његовој смрти, на јубилеј српске победе 1914. године на Сувобору (Колубари). Сви датуми бележени су према старом календару.

Српски регент Александар, наш данашњи Краљ, позва објавом мобилизације 12. јула 1914. године Србе и по трећи пут под оружје. Срби, иако уморни због ратовања са Турцима и Бугарима, одушевљено прихватише позив свога омиљеног Врховног Команданта, те хитаху сваки у своју команду да стану на браник своје отаџбине и да и овог пута и том великом, моћном и силном противнику зададу смртан ударац, да покажу целом свету своје јунаштво и даду пример својим поколењима, како се жртвује за краља и отаџбину своју.

Субота 12. јула 1914. Враћајући се из Крагујевца, где сам био отишао трговачким послом, свратио сам у Чачак. У Чачку велика ужурбаност, регрутна комисија позвана, очекује се какав ће наш одговор бити на ноту – ултиматум, који је Аустроугарска влада предала нашој; као сигурно очекивало се на противодговор и на мобилизацију. Отишао сам у Окружну команду да видим шта ће бити са мном ако се нареди мобилизација, јер сам по мојој молби избрисан из Шумадијског артиљеријског пука и стављен пуковској команди на распоред… Одем у канцеларију код капетана Станишића, он ми рече да је мобилизација ту и да чекају као сигурно, кроз који час за наређења…

Он ми рече да ја не идем у Шумад. арт. пук, већ да дођем у Окр. команду са својим јахаћим коњем, а бићу упућен профијент-колони II позива. У 7.00 увече нареди се мобилизација. Ордонанси одјурише општинама са наређењима, ја појахах коња, па пожурих кући. Кући сам стигао доста доцкан. Избудим их и известим Мика и Здравка (оца и брата, прим. прир), да је мобилизација наређена. Забринутост велика завладала код свих укућана. Како Здравко мора ићи са својим коњем као коњаник, а кобила коју је јашио у Турском рату у борби на Куманову под њим рањена у предњу ногу и остала неспособна, тек ми Мико рече, да сутра одем у Мијоковце и купим коња за њега.

Недеља 13. јула. Наредба за мобилизацију објави се хитно. Ја одох у Мијоковце и по подне вратио сам се и коња за Здравка довео. Свет се код општине скупља и сви су забринути. Обвезници ИИИ позива по наређењу одмах се упућују на своја зборна места. Сви остали обвезници имају сутра рано доћи пред општину, где ће се прочитати мобилизацијски ратни списак и где ће сваки добити свој упутни мобилизацијски акт. 

Ратник и привредник

Милета М. Продановић рођен је 1883. у Богданици, у општини Горњи Милановац, као прво дете Милоша и Марице, у породици давнином из Херцеговине. Имао је три брата и пет сестара. Школовао се у Прањанима, где је његов отац преселио трговачке послове са извозом стоке, шљиве и ракије, потом и у Чачку. Оженио се 1906. Цвијетом Поповић и са њом добио пет кћери и шест синова. Са братом Здравком учествовао је у оба балканска рата. По повратку из Првог светског рата преузео је очев посао. Био је члан Демократске странке Љубе Давидовића и кандидат за народног посланика, као и председник општине Прањани, те бански већник у Новом Саду и члан Управног одбора Хипотекарне банке у Београду. 

Понедеоник, 14. јула. Припремали смо се и ја и Здравко за полазак.

Прочитан је мобилизацијски ратни списак и по истом мени гласи опет 1. батер. Шум. арт. пук „Танаска Рајића“ у Крагујевцу, а Здравко – нераспоређени наредник III коњички пук у Ниш.

Уторак 15. јула. Пошто смо се дигли иза ручка, спремили смо се, поздравили са родитељима, сестром, дечицом и женама, кренули смо се у име бога у команду. До Чачка ћемо заједно, па ће Здравко сутра за Ниш, а ја ћу за Крагујевац. У Чачку смо ноћили.

Среда 16. јула. Дигли смо се рано, доручковали смо код сестре Даре, и Здравко се крену са још неколико других коњаника за Ниш. Испратим га донекле, поздравимо се. Рекох му: – Здравко, кад си нераспоређен, јави се пуковнику Бабићу команданту ИИ коњичке бригаде, он је твој бивши командант пука, који те цени, задржаће те у бригади. Ове моје речи као да га увредише. Оштро рече ми: – Шта, Милета, ако ћемо сви синови отаџбине склањати се, ко ће бранити њу и огњишта наша, и нашу нејач? Молићу да идем у III ескадрон, у моје ратне другове. Поново пољубисмо се и он оде, говорећи ми: – Ти још не знаш какви су црни облаци над Србијом…

Одмах за његовим одласком и ја спремим коње и кренем за Крагујевац. Уз пут на све стране војници у гомилама одлазе у своје команде, породице њихове испраћају их и плачу. По подне свратио сам у Кнић те се са сестром Драгом поздравио и увече стигао сам у Крагујевац… Јавим се у 1. батер. Шум. арт. пука „Тан. Рајића“ командиру капетану И класе Милошу Банићевићу и он ме по наређењу пука прими и уписа, и нареди ми да предам коње једном војнику, а да ја дођем у канцеларију, да помажем око мобилизације батерије и предаје ствари и осталог, што сам одмах учинио. Сво људство и стока из народа била је пристигла 18. до подне…

ЗАКЛЕТВА НАРОДА

Батерија, сво људство, било је на својим местима тачно у 2.00 по подне, поравната за преглед. Старији водник поручник Света К. Поповић, водник И вода, командова мирно, командир се помоли…, дође и назва: „Помози бог, војници!“ Сложно и гласно одговори се: „Бог ти помогао.“ Командир стаде насред батерије па продужи: „Војници, наш врховни командант позвао нас је под оружје, да станемо на браник отаџбине. Од вас тражим да се заповести и наређења претпостављених извршују безусловно до ситница, да и сада посведочимо, да смо верни синови отаџбине и да смо спремни у сваком моменту ако затреба и живот свој положити за свога Краља и отаџбину!“

(Вести)

Oznake: Dnevnik, Mileta M. Prodanović, mobilizacija, Prvi svetski rat.