(Двери)
У серији интервјуа о најновијим дешавањима у Црној Гори, први смо урадили са Веселином Матовићем, уредником никшићког часописа „Слово“.

Поштвани просефоре Матовићу, ви сте међу првима одабрали да зарад одбране српског језика жртвујете сопствену професионалну сигурност. Како је било тих дана, када су професори српског отпуштани јер се нису слагали са увођењем тзв. „матерњег језика“ у Црну Гору?

„Када је коначно дошло до тога да се бира између хљеба и језика, ми се опредјељујемо за језик. Због тога ћемо бити избрисани са платних спискова црногорског Министарства просвјете, али, можда, уписани у некакве много важније и трајније именике“.

Ово су завршне реченице мог обраћања грађанима, на трибини Трећи час српског језика, одржаној 2. септембра 2004. године у Никшићу, на којој смо, нас девет професора српског језика из четири никшићке средње школе (касније нам се прикључило још 17 колега других струка и један професор српског језика из Херцег Новог), објавили да се, у знак протеста због преименовања српског језика у матерњи (српски, црногорски, бошњачки, хрватски) у црногорском школству, повлачимо из наставе све док се та одлука не промијени.

Све режимске телевизијске и радио станице, сви његови штампани медији, потурачи прича по чаршијама и кафанама, међу њима и немали број наших бивших колега, све се то, сјутрадан, дигло да нас оцрни и прикаже плаћеницима опозиционих странака и митрополита Амфилохија (Риста Радовића – како су га они тада, у својој разуларености, ословљавали). Ја сам, у тим кафанама, од Његовог Високопреосвештен-ства „добио“, ни мање ни више, него „златне бројанице“!

Никшић је град са великим бројем средњошколаца – има их близу 4000, основаца је бар двапут више. Двије најбројније школе налазе се на супротним крајевима града, па негдје између један поподне, када се завршава прва, и два, када почиње друга смјена у тим школама, сва се та младеж нађе у центру вароши. Набујала младост хоће да се покаже, посебно за лијепих дана, почетком септембра, док је још непотиштена школским бригама и непогурена под теретом књига, којих је из године у годину, како расту плате у издавачким заводима, све више и све су обимније.

Управо у то вријеме, са пољопривредног добра „Капино поље“ узлијеће авион који служи за запрашивање усјева пестицидима и дератизацију сметлишта и, кружећи над градом, септембра 2004, у служби Министарства просвјете, запрашује никшићке ђаке против њихових професора, бакарићцидима о тзв. црногорском језику „овјереним“, ништа мање, него именом Ива Андрића!

Истовремено, у полицијској станици професоре саслушавају, по пријави министра просвјете, због наводне завјере против државе и подривања уставног поретка. Навикли да са опозицијом лако излазе накрај, а судећи по себи, мислили су да смо, ако не ванземаљци, а оно плаћеници некакве међународне завјереничке организације. (Или нешто горе од обоје.)

У суштини, били су бијесни, поприлично и – збуњени. То се видјело и из њихових исхитрених, најчешће противрјечних и нетактичних објашњења и правдања, као што је било инаџијско обрецање министра просвјете на новинара РТС: „Ви нам (из Србије) нећете одређивати како ћемо ми звати свој језик!“

Или његова изјава да ће преко нове реформисане школе „за десет година створити новог човјека у Црној Гори“, до тврдњи његовог помоћника да никоме не пада на памет да мијења име српског језика, него да су у питању само нека демократска рјешења усклађена са препорукама Европске заједнице. Додуше, није заборавио (није му сметало) да припомене како је он некада говорио српскохрватским, па српским, па сад црногорским и да ту нема ништа чудно.

(Тих дана се у Црној Гори заиста десило логопедско чудо: сви службеници Министарства просвјете и Завода за школство, сви директори школа и њихови помоћници, сви посланици владајућих странака, сви уредници режимских телевизија и новина, проговорили су (јавно) први пут својим матерњим црногорским језиком!)

Биће упамћена и изјава директора никшићке Гимназије, у једној тв. емисији, да не зна којим језиком говоре његови синови који студирају у Београду.
   
Да ли се тај процес могао наслутити и раније? 

Наравно. С тим се почело још 1916, када су Аустријанци забранили ћирилицу, српску историју и српске патриотске пјесме у црногорским школама. Против те забране побунило се 14 бјелопавлићких учитеља, због чега су били ухапшени, изведени пред војни суд и једва избјегли стријељање, које им је замијењено интернацијом у концентрациони логор Болдогасон у Мађарској.

Италијани 1941. српски језик у црногорским школама преименују у лингва монтенегрина, а тридесетак година касније, у вријеме тзв. хрватског маспока, група у загребу и осијеку школованих назови интелектуалаца из црне Горе, почиње причу о аутентичности црногорске нације , језика, културе и књижевности.

Након распада Југославије 90-их година, а посебно након превласти сепаратистичких снага 1997, под(на)метање тзв. језика, прво у школама а затим и у Устав Црне Горе, постаје основ свеобухватног државног пројекта о разарању идентитета већинског (православног) становништва, с циљем његове језичке, културне и националне пресеминације, тј. потапања у дукљанско-монтенегрински етно-културолошки бестијанлук. 

Својевремено је постојао пројекат српских школа за српску националну мањину свих вероисповести на територији Албаније. Да ли тај пројекат и даље живи и да ли је изостала помоћ Србије у оној мери у којој је била потребна?

У то нијесам довољно упућен. Знам да је једна НВО Срба у Скадру прије неколико година, организовала течај српског језика. Наставу, са пуно успјеха, изводи наш колега Светозар Ћираковић, који је један од нас 27 непослушних професораиз Никшића. Знам да му се то веома слабо плаћа, а он се мучи и сваког петка путује из Никшића у Скадар.

То је заиста велика мисија. Након тога, чуо сам, и Влада црне Горе организовала је сличан течај за тзв. црногорски језик, с тим што је њихов учитељ шест пута боље плаћен од професора Ћираковића. Течај се, колико знам плаћа из средстава Министарства културе Републике Србије и то тако што та НВО конкурише с пројектом на њихове конкурсе за помоћ Србима у дијаспори.

На примеру Црне Горе је сасвим јасно да ћирилица није само писмо, већ има културолошку, идентитетску и политичку дубину. Да ли у том смислу има помака међу Србима у Црној Гори, да ли се они окрећу ћирилици, после свега што се десило?

Насупрот уставној одредби о равноправности писама у јавној комуникацији, ћирилица у Црној Гори данас има статус дозвољеног, али не и обавезујућег писма. У кратком времену, након доношења Устава, 2007, у коме је тзв. црногорски промовисан као „службени језик“, тј „језик државе“, чије је писмо, разумије се, латиница – да би се разликовао од потиснутог српског, који се тако ограничава на ћирилицу, не само у пракси него и у законодавству, као у случају закона о јавним исправама-  сви јавни натписи, називи установа, институција, школа, сви путокази, исписани су само латиницом.

Латиницом се, што значи „државним“, „црногорским језиком“, води и сва државна администрација и кореспонденција; њоме су исписани и сви државни обрасци, рачуни за струју, комуналије, итд. Ћирилица је и црногорско писмо, али само када треба цјелокупно културно насљеђе написано српским језиком и ћирилицом, прогласити црногорским. Везујући у пракси латиницу и ијекавицу за тзв. црногорски, а ћирилицу и екавицу за српски језик, утјеривачи новог црногорског идентитета, настоје да српску културу затворе у границе данашње Србије. То је модел који одавно примјењују сви наши сусједи: прво Хрвати, па тзв. Бошњаци, па Албанци, па, ево, и Црногорци.

Наравно, враћање ћирилици значило би враћање Црногораца својој етничкој и етичкој основи, свом српском бићу, а то наши западни „пријатељи“ и модификатори наше свијести неће дозволити све док им буде у интересу да се латиницом, дајући јој статус кључне одреднице црногорског националног и језичког (!) идентитета, користе као видом отклона Црне Горе од Србије и Црногораца од Српства, односно док највећи дио и Срба и Црногораца, како својевремено рече проф. Драго Ћупић, „не претворе у бесловесну масу, којој ће бити свједно ко је, шта је и каква јој је историја“ Ефикасније средство за остварење тих циљева не могу пронаћи.

Током скорашње кампање за избор предсједника Црне Горе, скоро цјелокупан пропагандни материјал оба кандидата био је штампан латиницом, тј., слиједећи новоцрногорску логичку акробатику, на „црногорском језику“. (Будући државници и треба да се за то звање надмећу на „државном језику“, зар не?) Код Лекића, било је, ту и тамо, и ћирилице, али незнатно, код Вујановића – ни једне реченице!

С обзиром на чињеницу да је писмо у Црној Гори одавно постало најуочљивија и национална, и језичка, и политичка, и вјерска, и културолошка одредница и линија раздвајања (ћирилицу преферирају они грађани који се национално изјашњавају као Срби, који су говорници српског језика, вјерници Српске православне цркве, заступници традиционалних вриједности и, разумије се, чланови, симпатизери и гласачи српских пол. странака, а сви остали латиницу), изостанак ћирилице у изборном материјалу предсједничких кандидата, постаје порука од суштинског значења, којом се даје (намјерно или случајно, свеједно) снажан подстицај долатинизацији донедавно „најћириличније републике“ у Југославији, а ћирилица своди на ниво секундарног писмо које преферира толико занемарљив број грађана да им не треба поклањати пажњу чак ни у предизборној кампањи.

Недавно се појавила Ваша нова књига, „Ноћ дугих маказа“ у којој сте показали, стручним аргументима, али и статистичким подацима, како су избацивани српски садржаји из црногорског образовног програма. Да ли можете, за читаоце у Србији, да укратко изнесете неке најбитније и најалармантније податке?

Пројекат потискивања српског језичког и културног идентитета, тј. преидентификације (по имену државе) цјелокупног српског културног насљеђа у данашњој Црној Гори, најнепосредније се и најефикасније спроводи преко образовног система, тј. школских програма и идеолошки конципираних уџбеника, посебно оних за језик и књижевност.

Ти уџбеници не само што су идеолошки конципирани, са наглашеним локал-шовинистичким садржајима, и што су урађени без икаквих научних књижевноисторијских и естетских критеријума него су и изразито културоцидног карактера, а то се може јасно видјети из неколико сљедећих примјера:

1. Прво, ни у једној читанци, како за основне тако и за средњу школу, све до четвртог разреда гимназије, нема ниједног књижевника рођеног на простору данашње Црне Горе који је идентификован као српски књижевник. Сви старији писци, почевши од Св. Петра Цетињског и Његоша, па до Михаила Лалића и Миодрага Булатовића, именовани су као црногорски писци.

Актуелни ствараоци, који су били у програмима до 2004, попут Бранимира Шћепановића, Матије Бећковића, Ранка Јововића, и у међувремену преминулог Жарка Команина, који себе виде у контексту српске културе и књижевности, дакле – који су идеолошки неподобни – избачени су из ових књига, а остали, њима слични, – прећутани. Разумије се,  ако нема српских писаца у Црној Гори, нити их је када било, онда у њој нема ни српског језика, ни српског народа, нити их је када било!

2. Другo, избацивањeм Св. Саве, утемељивача српске књижевности, писмености и духовности, а с њим и цјелокупне српске средњовјековне књижевности као и српске епске народне поезије, посебно оне која се дотиче Косова и српске борбе за национално ослобођење, јасно се поручује да у Црној Гори нема мјеста свему ономе што у свијести већине њених грађана, представља Св. Сава, па ни Српској Православној Цркви!

Наравно, и свему ономе што се подразумијева под појмом „косовског завјета“ као окоснице српског духовног и културног идентитета. Из ис¬тог разлога у овим књигама нема ни помена о Карађорђу и Посвети пра¬ху оца Србије, о издаји и издајама у Његошевом дјелу, о Косову и Лазаревом царству небеском, па онда ни Плаве гробнице, ни Крваве бајке, ни Ковачићеве Јаме, ни Куле¬новићеве Мајке Кнежопољке. Нема, дакле, дјела за која се најснажније везују колективна осјећања српског наро¬да, нити ичега што би могло бити уз нос онима који су до јуче, од Косова до Јадовна, у крвавим бајкама и оргијама, пунили јаме, и плаве и водоплавне, јасеновачке и несите, гробнице синовима мајки Кнежопољки.

Не може се пре¬давати Јама, а да се дјеци не каже ко су били они који су бацали, а ко они који су бачени у те јаме. И не може се говорити о Милошу Обилићу, а да се не каже и „ко издаде Србе на Косову“. Избацивање ових књижевних дјела није само педагошки и књижевно естетски промашај, него је то и права национална увреда. Без сјећања на ова дјела и на оно што стоји у њиховој тематској основи, српски народ напросто не може преживјети, потонуће у самозаборав и зато је незамислива читанка коју користи српско дијете ма гдје се налазило, у ма којој држави и на ма ком континенту, без ових књижевних дјела.

3.Треће, припадници српског народа и говорници српског језика „развлашћени“ су у овим уџбеницима од цјелокупно културног насљеђа са простора данашње Црне Горе (од Мирослављевог јеванђеља, Иловичке крмчије, Црнојевића Октоиха итд.), које је проглашено као искључиво црногорско! Српско је само оно што је у границама данашње Србије, па се и српски језик настоји свести само на екавицу.

4. Четврто, од 2004, када је извршено преименовање наставног предмета српски језик и књижевност у матерњи са додацима у загради, у два наврата, из програма је искључено преко 40 најзначајнијих српских писаца. Поред поменутих, ево још неких имена:

Теодосије, Стефан Лазаревић, Константин Филозоф, Гаврил Стеф. Венцловић, Захарије Орфелин, Милован Видаковић, Лу¬кијан Мушицки, Ј. Ј. Змај, краљ Никола I Петровић, Ја¬ков Игњатовић, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Љубомир Ненадовић, Богдан Поповић, Јован Скерлић, Милутин Бојић, Душан Васиљев, Станислав Винавер, Оскар Давичо, Александар Вучо, Скендер Куленовић, Миодраг Павловић, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Драгослав Михаиловић, , Љу¬бомир Симовић, Милорад Павић, Бранко В. Радичевић, Мира Алечковић, Брана Црнчевић, Александар Поповић,  Добрица Ерић, , Горан Петровић, Ранко Јововић, Бранко Миљковић.

Умјесто њих укључене су десетине локални и безначајних писаца чије дјело нијесу верификовале ни књижевна историја, ни књижевна критика, ни читалачка публика Ево неких од тих имена:

Ђорђе Бизанти, Људевит Пасквалић, Стјепан Зановић, Крсто Ивановић, Миленко Ратковић, Јанко Ђоновић, Слободан Вукановић, Вук Минић, Јово Кнежевић, Спасоје Ла¬будовић, Војислав Вулановић, Бранкао Бањевић, Љу¬биша Ђокић, Михаило Газивода, Иван Цековић, Ми¬хаило Ражнатовић, Драгана Кршенковић Брковић, Чедо Вулевић, Сретен Перовић, Сретен Асановић, Вељко Радовић, Младен Ломпар, Стефан Митровић, Вељко Мандић, Андреј Николаидис, Јеврем Брковић, Бал¬ша Брковић, Љубомир Ђурковић, Огњен Спахић, Драган Радуловић (прозаисту), Јово Кнежевић, Зора¬н Поповић, Блага Журић итд. 

Да иронија буде већа, састављачи оваквог програма кажу да он „није рађен по националноме критеријуму. Квалитет писаца и књижевних дјела био је одлучујући фактор при њиховом увођењу у заједнички Програм“.

Али на који начин, на основу којих књижевноисторијских, књижевнотеоријских и естетских критеријума су установили да је Спасоје Лабудовић „квалитетнији“ пјесник од Ј.Ј. Змаја или Бранко Бањевић од Матије Бећковића, или Блага Журић од Миодрага Павловића, или Марко Каваја од Жарка Команина – нијесу објаснили.

Најзад, настојећи да како тако установе спољашњу историју тзв. црногорског језика и тако „докажу“ његово постојање, измислили су и овакву причу о Мирослављевом јеванђељу: „Значајни писани споменик с краја 12. вијека је ћи¬рилски споменик Мирослављево јеванђеље, преписиван у Котору од 1186. до 1190. године.

Представља гранични споменик самос¬талнога развоја зетске књижевности. Писан је на бијеломе танкоме пергаменту и има укупно 181 лист на којима је текст распоређен у два ступца. Писала су га два писара, на два правописа, зетскоме и рашкоме. Главни писар пи¬сао је зетским правописом и звао се Варсамелеон, а његов помоћник писар Григорије је писао рашким правописом. Варсамелеон је био на челу Немањине дворске канцела¬рије у Котору. Приликом преписивања водили су рачуна да не погријеше, јер се то сматрало великим гријехом. Дио који је радио Варсамелеон припада црногорској књижев¬ности, док дио који је писао Григорије припада српској књижевности. Григорије је био екавац, а Варсамелеон ијекавац.“

Као што видимо, по незнању и национал-шовинистичкој острашћености, или боље рећи по глупости, измишљотини да је „варсамелеон“ главни писар овога дјела (ријеч „варсамелеон“ је из старогрчког језика и значи балсамово уље које се користило приликом скупоцјених илуминација рукописа), односно да један њен дио  припада црногорској, а други српској књижев¬ности, те да је „Григорије био екавац, а Варса¬мелеон ијекавац“, што би, по њима, требало да значи да је први Србин (Рашанин), а други Црногорац (Зећанин), како стоји у уџбенику за црногорски језик за први разред гимназије, тешко да се може наћи равно било шта што је икада записано у неком школском уџбенику.

Можда – једино тврдња да су „црногорска књижевност и језик на коме је она писана били најјачи доказ Вуку за увођење народног језика у књижевну употребу“ или она, већ поменута, да су се из тзв. „ црногорске/зетске редакције  касније развиле босанска и српска редакција старословенског језика“.

У овом тренутку немогуће је не дотаћи се изборне крађе у Црној Гори. Колико српски народ може очекивати бољитка уколико се, макар само на председничком нивоу, и то са овако широком коалицијом, смени ДПС? 

Имало би то, разумије се,  неког психолошког ефекта. Практичног, у почетку – веома мало, с обзиром на уставне надлежности, које би, ионако мале, биле блокиране од скупштинске већине и свемоћног предсједника владе, на сваком кораку. О актуелним предсједничким изборима има се, иначе, доста погрешна представа. Стално се заборавља да Вујановића нијесу подржали његови коалициони партнери СДП и неке албанске партије.

Радило се о уцјенама, а не, наравно, о некаквим демократским разлозима на које се СДП позива. Конкретно – о њиховом давнашњем захтјеву да се крене у радикалан напад на СПЦ у Црној Гори, што ДПС упорно избјегава. Не што она и сам то не би жељела него што јој тренутно не одговара.

Да није тога било, Вујановић би опет имао сигурну побједу.

Иначе, чињеница, о којој сам већ говорио, да су оба предсједничка кандидата, као људи од, наводно, највишег повјерења у народу, и легалисти, и поред уставне одредбе о равноправности писама, овако уочљиво демонстрирали свој афинитет према  латиници, ништа добро не говори ни о садашњем ни о будућем односу државе не само према ћирилице него и према српском народу и српском језику у Црној Гори.

Ознаке: ћирилица, Веселин Матовић, Срби, Србија, српски језик, уџбеник, Црна Гора, „Ноћ дугих ножева”, „Слово”