Pročitaj mi članakBeograd – Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je 25. maja presudu Višeg suda u Beogradu kojom su Darko Šarić i ostali osuđeni za šverc 5,7 tona kokaina iz Latinske Amerike u zapadnu Evropu. Na takvu prvostepenu presudu su se žalili i Tužilaštvo za organizovani kriminal i okrivljeni.
Фото: Рас Ђорђе Којадиновић
Апелациони суд је својом одлуком одбио жалбу тужилаштва на ослобађајући део пресуде, чиме су Бојан Станојковић, Дарко Газдић и Александра Мишић правоснажно ослобођени. Суђење на Вишем суду тако ће бити поновљено само у делу којим су Шарић и остали проглашени кривима.
До нове одлуке првостепеног суда Шарићу је притвор продужен због бојазни да би могао побећи али и зато што и даље постоји сумња да је група „продајом дрога остваила профит од више десетина милиона динара, од чега највећи део до сада није пронађен“, који би Шарићу могао да буде доступан уколико буде пуштен.
ЦИНС открива разлоге због којих је оборена првостепена пресуда.
Нема јасних и агрументованих доказа
Апелациони суд је највећи део пресуде посветио указивању на нејасне и противречне доказе на основу којих Виши суд донео своју пресуду, оцењујући да је „првостепени суд пропустио да ближе одреди и опише које радње су окривљени понаособ предузели“ и несумњиво утврди да ли је и како свако од њих учествовао неовлашћеној производњи и стављању у промет опојних дрога.
То значи да у пресуди нема довољно доказа да је Дарко Шарић осмислио план да се у Бразилу и Италији изнајме куће у које су чланови криминалне групе доносили и скривали кокаин, нити да је организовао пут у Аргентину где је за најмање 12 милиона евра кокаин купљен и транспортован за Европу.
Апелациони суд доводи у питање што су окривљени првостепеном пресудом проглашени кривим због неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога у продуженом трајању. Према оцени суда нема аргументованих разлога да би се применио институт „продуженог кривичног дела“ јер је реч о „трајним кривичним делима“.
Суд даље образлаже да су главни докази којима се објашњава план набавке и продаје дроге искази сведока сарадника Драшка Вуковића, Небојше Јоксовића и Радана Адамовића, као и пресретнути телефонски разговори. По оцени суда сведоци о појединим околностима немају непосредна сазнања а Виши суд, уз то, „није дао разлоге на основу који доказа је утврдио аутентичност саговорника у пресретаним телефонским разговорима“.
Такође су доведени у питање и споразуми о признању кривице „с обзиром на нејасне разлоге првостепеног суда на који начин и за утврђивање којих чињеница користи ове пресуде“.
У случају оптуженог Бобана Стојиљковића Апелациони суд доводи у питање јасноћу доказа да је он био у Бразилу због учешћа у радњама криминалне групе јер се као доказ даје форензичка анализа његове СИМ картице једног од мобилних телефона у којој се налазио и број члана групе Горана Соковића. Такође, није доказано ни да је Стојиљковић недозвољено у свом ауту имао пиштољ јер према исказима сведока то није био његов пиштољ.
Докази да је Марко Дабовић у септембру 2009. употребио пасош Велике Британије са својом фотогафијом приликом преласка граничног прелаза Прешево нису довољни нити јасни јер су надлежни органи Велике Британије послали оригиналну путну исправу „из које се непосредно утврђује да фотографија није скидана нити мењана“, наводи се у пресуди Апелационог суда.
Првостепена пресуда садржи и противречан податак када је брод „П“ упловио у луку Монтевидео 12.10.2009. године јер су на Декларацији националне поморске префектуре Уругваја као датум уласка уписана два различита дана.
Вучинић био „психолошки везан“
Према пресуди коју је веће од пет судија Апелационог суда у Београду донело већином гласова „првостепена пресуда је, у осуђујућем делу, донета уз битну повреду одредби кривичног поступка“ јер је „на главном претресу учествовао судија или судија-поротник који се морао изузети.“
Реч је о бившем судији Владимиру Вучинићу који је председавао судским већем у поступку против Мирослава Мишковића. Након одлуке да привремено врати пасош Мишковићу, доживео је бројне притиске, због чега је на крају прешао у адвокате.
Као судија, Вучинић је био члан већа које је 13. јула прошле године Шарића прогласио кривим и осудило на 20 година. Родољуб Радуловић је осуђен на 11,5 година а остали оптужени на казне између пет месеци и 20 година затвора.
Пре почетка овог суђења, Вучинић је био члан ванпретресног већа које је одлучивало о жалбама на оптужницу Тужилаштва за организовани криминал и које је три приговора против оптужнице одбило као неосноване. Тиме је оптужница потврђена а окривљени су изведени пред суд.
Апелациони суд наводи да је учешће Вучинића у ванпретресном већу требало да буде разлог за његово изузимање из већа које је касније доносило првостепену пресуду.
По тада важећем Закону о кривичном поступку Вучинић је могао да буде члан оба већа, али је постојала опасност да би се појавила сумња у објективност суда јер је приликом одлучивања о оптужници „стекао одређена убеђења о кривичном делу и окривљенима“ па се може сматрати да је „у одређеном смислу психолошки везан за своје већ раније мишљење и донету одлуку“.
