Pročitaj mi članak
(Вечерње новости)
САД су озбиљно размишљале да дозволе Републици Српској референдум о отцепљењу две до три године након склапања мировног споразума и понуде стварања конфедерације РС са СР Југославијом како би осигурале завршетак конфликта пре 1996. године и америчких избора.
ПРИСИЉАВАЊЕ ТУЂМАНА
Иако САД разматрају могућност економске помоћи Фрањи Туђману, тадашњем председнику Хрватске, с циљем одгађања напада на Крајину, пожељнији им је сценарио присиљавања Туђмана и Милошевића на мировни споразум. „Треба да идемо и даље и у мировном споразуму предвидимо да Милошевић Туђману препусти Крајину у замену за део Источне Славоније и гаранцију стварања конфедерације босанских Срба и Савезне Републике Југославије након склапања мировног споразума“, пише Бергер.
То се, између осталог, наводи у документу од 20. јула 1995, који је Сенди Бергер, саветник за националну безбедност тадашњег председника САД Била Клинтона, послао Медлин Олбрајт, тадашњој државној секретарки и осталим највишим званичницима Клинтонове администрације о предлозима како окончати конфликт.
Реч је о око 300 докумената америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) који ће бити објављени након што је са њих скинута ознака тајности, а тичу се рата на простору БиХ. Нема сумње, пишу бањалучке „Независне новине“, да ће та документа бацити ново светло на догађаје током рата у региону некадашње СФРЈ.
На пример, у документу под називом „Излазна стратегија за БиХ“ наведена су два могућа сценарија за завршетак рата. Први се односи на брзи завршетак конфликта и мировни споразум до краја 1995. године, а други предвиђа могућност наставка рата у 1996. години, уколико сукобљене стране не пристану на договор у 1995. години. Бергер, како се наводи, у документу упозорава да је за САД боље конфликт завршити пре америчких председничких избора 1996. године.
ОЛБРАЈТОВА БИЛА ЗА НАПАДЕ НА СРБЕ
Тадашња америчка државан секретарка Медлин Олбрајт, у договору од 3. Августа 1995. године није је искључила могућност референдума о отцепљењу РС, али је истакла да фаворизује опцију дизања ембарга на оружје, ваздушне ударе против Срба и предавање одговорности Бошњацима за завршетак конфликта. Написала је да прижељкује решење по којем би СРЈ ушла у унију са српским ентитетом, како би био сачуван територијални интегритет БиХ. О предлозима о референдуму и праву на отцепљење Србима, Олбрајтова је неодређена, али не искључује ту могућност. Она сугерише да би постизање споразума без ваздушних удара у ствари погодовало српској страни да искористи право на мирно отцепљење од БиХ и да се „придружи потенцијалној великој Србији“. Такође, навела је да би решење без војних удара значило и непријатан посао у вези с мирном разменом територија између српске и бошњачке стране, како би се стране уклопиле у план контакт групе. За војну подршку Бошњцима навела је два услова – да њихово територијално освајање не пређе границе из плана контакт групе, те да се Бошњаци ограде од радикалних исламских елемената у БиХ.
„За нас је боље суочити се с овим питањима ове године него да се бавимо операцијом повлачења НАТО-а током изборне кампање, јер ће странке имати снажнију потребу да нас или покушају обрукати или да нас увуку у сукоб. Одмах треба да почнемо консултације с нашим савезницима на нашу стратегију после повлачења“, написао је Бергер.
Бергер јасно упозорава да је за Америку боље рат завршити у 1995, али да је свестан да српској страни то не одговара јер је још била војно јача од бошњачко-хрватских снага, па је у девет тачака предложио како да администрација Србима понуди озбиљне уступке.
Уколико Срби не би пристали на поделу 49:51 одсто, Бергер је предведео могућност да Бошњаци прихвате мање од 51 одсто у замјену за нешто квалитетнију територију. У четвртој тачки је понуда Србима за велику аутономију српских подручја и обимне специјалне и паралелне везе са Србијом.
„Ако буде неопходно, треба да притиснемо Бошњаке да дозволе Србима спровођење референдума након две до три године, као што смо се сложили у пакету из 1993. године. Наша аргументација би била да, ако Бошњаци не могу да убеде српску популацију да је њихова будућност у реинтеграцији, нема сврхе да блокира мирно раздвајање по узору на чехословачки модел“, наводи се у документу америчке тајне службе.
У преосталим тачкама споразум се бави тактиком како приволити Слободана Милошевића, председника Србије, на сарадњу. У тактици коју су назвали „Или ради, или заћути“ била би понуђена редукција санкција уколико буде био спреман да призна БиХ.
Други сценарио је неповољнији по српску страну и предвиђа повлачење УНПРОФОР-а, дизање ембарга на оружје Бошњацима и ескалацију ваздушних удара против Срба у трајању од годину дана. У тих годину дана би, према Бергеровим проценама, дошло до изједначавања ситуације на фронту.
„Бошњацима бисмо јасно рекли да су након тих годину дана препуштени сами себи“, стоји у документу, преносе „Независне“.
Након истека годину дана, била би размотрена могућност слања копнених снага у БиХ, које би имале функцију мировних трупа, које би замениле УНПРОФОР, уколико би постојала воља да се такве снаге упуте.
„Осим што бисмо обезбедили оружје и обуку ради појачања војске БиХ снага, обезбедили бисмо им (БХ. страни) ефективну противваздушну одбрану, којом би предупредили српску ваздушну моћ“, истичу у документу.
Други сценарио предвиђа и погодности за Милошевића, с обзиром на то да се у ово време САД, из истог разлога као и у БиХ, залажу за брзо решење конфликта у Хрватској.
