БРИГА МЕ ЗА ГРЛИЦЕ, БРИГА МЕ ЗА МАЧКЕ И ПСЕ… Али, паре су нешто друго!

18:36 26.07.2015.

Поводом писма ваше читатељке, које је – заједно са обраћањем извесне Невене из Новог Сада листу „Курир“ – било повод за медијску буку, истина, кратког даха, желим да упутим јавности неколико речи и у своје име. Дакле, све је било према пословици „тресла се гора, родио се миш“.

И свело се на новинске натписе, који су више личили на застрашивање хуманих људи, који хране животиње (типа „Комунална полиција ће кажњавати…“итд). Сувише је очигледно да су текстови прошли режимску цензуру. И није ту реч само о забрани храњења, о осионим новопеченим богаташима, који малтретирају те хумане људе, реч је о много чему још, што се крије испод површине.

У вези с поменутим новинским текстовима и ТВ-вестима, градска власт Новог Сада се огласила и саопштењем, у којем позивају „критичаре, који уместо што сакупљају политичке поене, јавности предоче на који би се начин проблем могао решити„. Чим се политичари (посебно, они с власти) умешају у било какву тему дневне штампе, просто осећаш да иза тога стоје интереси, које је неко „чачнуо“… Можда је „чачкање“ баш права реч, јер се дубље није зашло, проблем је банализован, убрзо и маргинализован; народ је упозорен на последице самим претећим насловима, и сад идемо даље?! Е па, нећемо се тако играти. Није баш да се ради само о нечијим „политичким поенима“, не играјте опет улогу жртве!

Треба да се зна да кућни љубимци, које је неко својом бахатошћу и неодговорношћу претворио у „луталице“ и „џукеле“ самим чином одбацивања, нису дивље животиње, које живе у шуми саме по себи и хране се пленом, који улове. То су бића, која непосредно зависе од човека и која су без њега немоћна. Ово је за оне, који воле да кажу „снаћи се се они већ некако“, како би умирили своју савест!

Дакле, право поређење се може направити само са малом децом. Одбацити пса или мачку и оставити их на улици можете упоредити једино са истим таквим остављањем малог детета. Наравна ствар, наћи ће се добри људи који ће да их хране и одржавају у животу. То је чин, који у сваком нормалном човеку побуђује лепе емоције. Међутим, код нас се није само намножило много болесних појединаца, који би радо да их одједном ликвидирају и којима смета сваки израз љубави, „ероса“, него се та болест и институционализовала. Сама уредба града Новог Сада, која је донета 2010, али се практично тек последње две године примењује на делу, има за циљ да се изгладњивањем паса и мачака без власника доведе до њиховог нестанка лаганим умирањем. Да ли је монструозан онај мозак који је ово смислио? Да ли је монструозан свако ко то подржава? Ја мислим да ћете се и ви сложити да „јесте“ представља најблажи одговор.

Јелена Тинска је писала још 2011. године (потражити у упутницама) о ветеринарској мафији и о прању новца, који се врши тако што се скупа средства за еутаназију не користе, него се пси убијају на мучки начин, што неком дозвољава да разлику у цени средстава за „успављивање“ (какав гадан еуфемизам!) стави у свој џеп. Најпре, треба поменути време када је Маја Гојковић била на власти и када је, према званичним статистикама (које увек треба схватити као миноризацију правог стања) убијено преко 10.000 паса… Не сумњам да их је било много више. Тренд се наставио. Премда званичне податке о бројкама не поседујем, знам из поузданог извора да ни Павличић, ни Вучићевић нису скривали чињеницу да се проблем паса – луталица решава еутаназирањем, иако је Законом о добробити животиња оваква радња забрањена.

Шта су онда наше власти – масовне убице??? Човек који подржава таква убијања, за која нема никакве потребе, истовремено, иде у цркву и сматра себе добрим хришћанином?! И још подгревају страсти становништва причама о наводним уједима (који су у већини случајева инсценирани, како би грађани добили одштету од града!), да би имали оправдање за свој масовни злочин!!! Могу само рећи да је заиста дошло „задње доба“: онај, чије име не желим ни да напишем, је завладао људским душама. А само тако се може схватити потрошачо обожавање новца, којем је подређен чак и људски, а камоли живот животиње! Јер, како рече наша мудра глава, наш „велики вођа“: „баш ме брига за афричку грлицу, ако 400 ловаца из Италије неће доћи да да паре овде!“ И тако у секунди постаде ништава неколико дана раније донета одлука Министарства пољопривреде о ловостају на ову ретку птицу? Дај да се некако направе паре, кога је брига за ретке и напуштене животиње, за природу, је ли тако, људино?!

На питање – зачикивање, изложено у саопштењу управе града Новог Сада, само необавештени не знају одговор. Одговор је садржан у Закону о добробити животиња, који се градском уредбом покушава поништити (што је већ у старту кривично дело!). Казне за несавесно држање, злостављање или одбацивање животиња, према до сада важећем Закону о добро бити животиња (и за цео низ других непрописних радњи) крећу се између 100.000 и 1.000.000 динара. Замислите!

Ако је животиња прописно чипована на власника, који ју је напустио, не постоји никакав проблем да се он казни. Да ли вам се можда намеће питање: зашто држава не користи овај изванредан начин да попуни свој буџет, кажњавањем несавесних власника? (Уместо што лишава пензионере и просветне раднике хлеба…) Уједно би се тако решио и проблем напуштених животиња. Међутим, овде нема места прању новца, све је сувише транспарентно, да би се иједан појединац могао „овајдити“. И сада знате чему толика повика на „бесне псе“ и хајка да се они масовно еутаназирају. А беснила у Србији нема цео век, поуздано знам!…

Важећим, да не кажем старим, законом дозвољава се еутаназија љубимаца само у случају неизлечиве болести, која самој животињи наноси патњу, или у случају да је животиња оболела од заразне болести, која је непремоствива претња њеном окружењу. Дакле, у свим другим случајевима напуштени љубимци се стерилишу и враћају назад, према прописаном поступку. Знамо да у пракси није тако. Да их мучки одводе што појединци, што „шинтерај“. Мутне радње налућујем и што се тиче азила, који је час у функцији, час није. Псе, који се држе у просторијама „Зоохигијене“, из неког разлога не можете да видите. Испитују вас ко сте, шта сте и на крају вас не пусте. Све то не улива поверење, а нарочито све Новосађане збуњује чињеница брзог нестајања већине паса, који се појаве на улици као одбачени од власника.

Новим законом, како смо сазнали из дневне штампе, требало је да се легализује еутаназирање животиња у азилима, ако се животиња не удоми након истека одређеног броја дана. (Сви, који смо икада покушали да удомимо пса, знамо како споро то иде.) Дакле, смртна пресуда!? Власти су убеђивале јавност да то није тако, али нису рекли како јесте! (Чудно је да велики број јавних личности, који углавном држе љубимце и који би требало да дигну глас против новог закона, ћуте. Осим Душана Ковачевића, којем скидам капу!)

На исти начин, без консултовања јавности уводе Грађански законик (о чему сам писала раније) и заједно са њим геј-бракове, еутаназију и много тога још, што пристојан грађанин ове земље не сме мирно да посматра, уколико себе и даље таквим жели сматрати. Међутим, нити они сматрају да треба да упуте јавносту „своја посла“, нити је већину Срба брига за то, какву ће им „капу скројити“ власт. Свеопшта летаргија. Како рече јунак једног француског филма, „њима не требају мислећи људи, јер туп човек се никада не буни“.

И на крају, занимљивости за размишљање… Колико смо ми друштво ниског морала и културе, о томе најбоље говори поређење, које се намеће са неким древним цивилизацијама, у очима данашњег човека – малтене примитивнима. Египћани су обожавали мачке, a после смрти су их чак и мумифицирали. У исламу се такође поштују мачке – уједно, једина животињска врста, којој је дозвољен улазак у џамију.

С друге стране, у зороастризму, религији, која је на тлу Персије претходила исламу, пас је био света животиња, предмет обожавања. Ако наудите псу, сматрало се да ћете горети у паклу. Убиство пса, по том веровању, води ка вечном проклетству. Постојао је и цео низ других ритуала везаних за псе у зороастризму, где они увек имају прочишћујућу функцију. Већина древних култура, од тренутка припитомљавања пса, сматра га најбољим човековим пријатељем… И ово дивљаштво масовних убијања паса је типично само за обездуховљеног човека, какав је наш данашњи човек. А проклетство нас неће мимоићи, запамтите добро!