Прочитај ми чланакЗа веру и љубав не постоји препрека
Ампутирац из Источног Сарајева Срђан Јеремић који је као војник Војске Републике Српске остао без леве шаке и Дејан Звиздало из Трнова који је као осмогодишњи дечак остао без обе потколенице, кренули су на Огњену Марију, 30. јула, бициклима на пут до Москве дугачак укупно 2.860 километара.
Прошавши Романију и Зворник, Срђан и Дејан уз пратњу Петра Драгаша, стигли су и у Сремску Митровицу где су их примили и угостили ратни војни инвалиди и ратни ветерани, чланови удружења „Српски ратни ветерани“. Након одмора и предаха, смели бициклисти коначили су у манастиру Хопову, наставивши потом пут ка Суботици, одакле ће прећи у Мађарску, потом у Словачку, Пољску, Белорусију, како би 23. августа стигли у главни град Русије.
На пут су, кажу, кренули на позив Сверуског савеза ратних војних инвалида, са циљем да се упознају са положајем РВИ у овој земљи. Током пропутовања, њихови домаћини у иностранству биће представници удружења особа са инвалидитетом, као и бициклисти инвалиди. Идеја да се до Москве стигне бицикловима, рекао нам је Срђан Јеремић, настала је на једном од путовања ка Светој Гори о Острогу, које су на своја два точка походили неколико пута.
– Пут је дугачак, али ми смо решени да до Москве стигнемо и у томе ћемо успети. Чињеница да смо ампутирци нам уопште не смета. Последњих пет година стално смо на бициклима. На Цетиње идемо редовно, као и под Острог и на Свету Гору, где смо чести гости. Желимо да видимо како Русија води рачуна о својим ратним војним инвалидима и ветаранима ратова, који у Републици Српској, као уосталом и у Србији, немају третман достојан жртве коју су поднели за своју слободу и јединство. Такође, намера нам је и да остваримо контакт са фирмама које запошљавају лица са инвалидитетом у Москви и да видимо да ли ми у Републици Српској можемо да применимо такав начин запошљавања. Имамо неких назнака да ће у Мосвки за „Удружење ампутираца Републике Српске“ чији сам председник бити одржана и донаторска вечера, на којој ћемо сакупити средства, али и остварити контакт са руским фирмама које се баве производњом ортопедских помагала, додао је Јеремић и нагласио да му то што вози без једне шаке не представља никакав проблем. – Војник Републике Српске не зна за препреке. Тако је било, тако јесте и тако ће и остати. Вера у Бога и љубав према отаџбини не познају препреке.
Kaко нам је саопштио Јеремић, положај РВИ, као и демобилисаних бораца ВРС је изузетно тежак, а разлог томе, поручује, не треба тражити искључиво у недостатку новца, већ пре свега у недостатку воље да се проблеми реше на квалитетан, односно трајан начин.
– Ратни војни инвалиди не могу да остваре готово ниједно право. Тешко долазе до протеза и других потребних ствари без којих тешко могу да живе као људи. Ништа лакше није ни демобилисаним припадницима ВРС на које се гледа као на странце. Људи ме често питају какав је статус војника ХВО-а и АрБиХ, али искрено да кажем, не знам. Ми у Републици Српској сматрамо да живимо у једној држави, већ уједињени са Србијом, за нас граница на Дрини не постоји, па нас тако ни не занима положај и статус Федерације, а најмање њених војника. Оно што знам то је да је припадници ХВО-а имају помоћ и из Хрватске, што утицај ове државе на Федерацију, па самим тим и на оно што се зове БиХ чини још увек видљивим. Ипак, нас у Републици у Српској то не интересује, нека они сами гледају шта ће и како ће, нама је стало да се зближимо са браћом у Србији, па ћемо у будућности настојати да, уколико буде могуће, формирамо и једно кровно удружење за све нас, од Србије, Српске до Крајине, каже Јеремић.
Двојица ампутираца, рекао нам је Дејан Звиздало, упознаће се и са радом спортских друштава у којима вежбају и такмиче се особе са инвалидитетом, како би њихова искуства пренели у Републику Српску.
– Пробао сам и да планинарим и свашта још, али бициклизам је најбољи спорт. То што немам потколенице не представља ми никакав проблем. Човек све може да победи само ако жели да се напрегне и оствари свој циљ. У току једног дана пређемо и до 150 километара, а сада, пошто је дужа деоница идемо око 130. Могу вам рећи да ова ваша равница много умори човека. Кад идете Романијом, имате и награду и казну. Казна вам је кад идете узбрдо, али низбрдо је све награда. У равници тога нема, стално морате да возите истим интензитетом, умарате се много, а да тога нисте ни свесни. На сву срећу, ту је наш Петар, који носи напитке, креме, медикаменте, лежаје… све што је потребно да би успешно дошли до циља, каже Звиздало.
Да ће ампутирци остварити циљ, сигуран је и Цвеће Јовановић, председник митровачког одбора „Српских ратних ветерана“, који је, поздрављајући госте нагласио да и овом жртвом, учесници ратова од 1991. до 1999. године још једном сведоче не само љубав према идеалу заједништва и слободе, него и тежак положај у којем се налазе.
– Пример наша два брата из Републике Српске најбоље сведочи сву тежину нашег положаја. Јер да није тако, сигурно они не би ишли чак до Москве да са Русима поделе своју истину, а посебно то не би чинили на бициклима. Као домаћини и учесници истих ратова, ми смо им захвални што су решили да проговоре у име свих нас, рекао је Јовановић.
С. Лапчевић
(Нови српски социјализам)
