Монгол Џингис-Кан (око 1167 – 1227), један од највећих владара у целокупној светској историји, који је створио државу већу и од Римског царства а која се простирала од Тихог океана па све до Црног мора, веома добро је знао кога и када да нападне. Тако је његова војска од 1211. па до 1218. године напала и освојила северну Кину.

У то време, почетком XIII века, у време династије Сунг (960 – 1279), кинеска држава не само да је била разједињена већ су је потресали и унутрашњи немири, а пре свега многобројни сељачки устанци. Због претешких, неподношљивих услова живљења кинески сељаци су масовно бежали од феудалаца и постојали су побуњеници или разбојници или скитнице.

У једном тренутку кинеска царска војска која је бранила Кинески зид нашла се у безизлазној ситуацији јер ју је са севера нападала монголска војска, а са југа сељачка побуњеничка војска.

Кинески царски генерал, командант одбране Кинеског зида, није се дуго предомишљао нити двоумио коме да се преда. Између домаћих, кинеских побуњеника и страних, некинеских завојевача, одабрао је да се са својом војском и са добро утврђеним одбрамбеним положајима преда – Монголима.

Много година доцније, после шест векова, француска Велика армија, после победе над руском војском у Бородинској битки 07. децембра 1812. године, незадрживо се приближавала Москви.

Главнокомандујући руском војском, генерал Кутузов, који је ипак у Бородинској битки успео да сачува борбену готовност руске војске, очајнички је од претпостављених тражио, чак молио, да му пошаљу појачања тј. резервне трупе.

У исто време у Москви су се налазили велики војни магацини, арсенали, са десетинама хиљада пушака и са више стотина топова са припадајућом муницијом.

Од почетка напада на Русију Наполеонове свеевропске Велике армије па до Бородинске битке руски рат против Наполеона већ је био попримио све карактеристике ослободилачког, народног рата, рата свих слојева руског друштва против страног завојевача, карактеристике правог отаџбинског рата. Отпор су пружили и војска али и народ кроз партизански облик ратовања. Најпознатије партизанске вође били су Денис Давидов (један од првих теоретичара партизанског ратовања), Сеславин и Фингер, а знамените сељачке вође биле су Герасим Курин, Јегор Стулов, Василиса Кожина и многи други.

Руска аристократска, феудална власт, и централна и локална, имала је само недељу дана на располагању да се одлучи да ли ће оружје и муницију из московског арсенала да подели народу или ће да их препусти освајачу јер је француска војска ушла у град већ 14. септембра.

Руски властодршци одлучили су да не поделе оружје народу већ да га препусте непријатељу. Сећање на козака Јемељана Пугачова (око 1742 – 1775) који је 1773. године подигао велики сељачки устанак против руске царске власти и којем су се придружили и уралски рудари и радници руских мануфактура још увек је било исувише свеже и исувише јако у главама руских аристократских властодржаца.

Дакле, у оба случаја, и у кинеском и у руском, класно је надвладало национално. И то је, кроз историју, веома чест случај, нарочито у друштвима са веома израженим класним супротностима. У оним друштвима где су оне блаже, умереније, нација је хомогенија и национално, као по правилу, надвладала класно.

А шта тек да кажемо за данашњу, са почетка XXI века, Србију у којој су се за последњих 25 година класне супротности невероватно продубиле? Такозваном транзицијом средња класа, својим осиромашењем, скоро да је нестала са историјске позорнице, док се мањина, на власти у уз власт, енормно обогатила на, под један и пре свега, неправедан и незаслужени начин.

Припадници те пребогате мањине су својим деловањем и својим постојањем буквално и најсуровије потврдили речи Антона Сен-Жиста (1767 – 1794), нашем народу засигурно непознате, а које су се односиле на слично друштво као што је данашње српско, на друштво са огромном већином веома сиромашних и обесправљених и са мањином пребогатих и привилегованих, а које су гласниле:

„Свако изобиље јесте срамота.“

Ако на све то додамо и то да се Србија од 05. октобра 2000. године налази под прикривеном, меком, плишаном окупацијом Запада онда тек можемо да схватимо у колико се трагичној ситуацији налази данашња Србија а пре свега њено становништво. Онда нам је такође и јасно да ти што су се енормно неоправдано обогатили нису могли то да постигну само захваљујући домаћој власти, већ пре свега захваљујући страној, окупаторској власти која поставља, инструише, контролише, смењује, и замењује домаћу власт. А ако је то истина, онда је и истина да су они, новокомпоновани богаташи, тајкуни, најближи сарадници окупатора и да су, самим тим, највећи непријатељи српског народа и државе Србије. И они су добар пример, као и претходни кинески и руски, како класно може да надвлада национално.

Ако нам је све што је већ речено кристално јасно онда мора да нам буде и јасно да је сва активност националних и патриотских организација против окупатора и против домаће квислиншке власти, а за слободу Србије која у себи не садржи и социјални, и економски, и класни аспект, узалудна и осуђена је на неуспех.

Намеће се и сасвим објективно, непристрасно питање: какве су то патриоте и националности који се не боре против највећих издајника, против оних који су се захваљујући окупаторима енормно обогатили, при чему су економски уништили, стотине, хиљаде и десетине хиљада домаћих радника и чланова њихових породица, уништили привреду своје земље, а самим тим и економске темеље опстанка своје нације и своје државе???

Не борећи се против њих, и не бавећи се економском проблематиком, такве патриоте и такви националности су или незналице или су лажне патриоте и лажни националисти. И због тога што су такви, они никада неће моћи да стекну већи значај и утицај у српском друштву нити ће икада успети да добију масовну подршку обичног народа.

Извор: СРБИН.ИНФО – Алекса Мијаиловић

Ознаке: Алекса Мијаиловић, западни окупатори, класни сукоби, национално ослобођење, окупација, Србија, СРБИН.инфо