Прочитај ми чланак
Наш вишевековни пут ка Европи започео је врло давно, па је тим пре велико чудо како тамо већ увелико нисмо стигли. Шалу на страну, један од типичних корака којима смо закорачили ка Старом континенту било је увођење железничког саобраћаја. Прва пруга пружила се ка Нишу 1884. године, а недуго затим у саобраћај је пуштен и железнички мост преко Саве који нас је повезао са Аустроугарском и централном Европом.
Сасвим логично, уз изградњу пруге Београду је била потребна и железничка станица, а министарство грађевина одредило је локацију у тадашњој Бари Венецији, пустом и мочварном делу ондашњег Београда.
– Краљ Милан Обреновић је у априлу 1883. године положио камен темељац за ово здање – каже за „Новости“ Томислав Никодијевић из Музеја железнице. – Пројекат за зграду главне станице направио је бечки архитекта Вилхелм фон Флатих, док је на дефинитивној разради пројекта радио архитекта Драгиша Милутиновић.
Завод за заштиту споменика културе Града Београда издао је и пригодну публикацију везану за ово здање, у којем пише да је извођење радова поверено предузимачима Нејшлосу и Фрајнду, који су имали обавезу да изграде и два главна и два споредна колосека у укупној дужини од десет километара.
– Још на Берлинском конгресу одређено је да се Србија укључи својом железничком пругом у озбиљан коридор који је требало да споји централну Европу са Турском – додаје Никодијевић. – Зато су радови били хитни, а колико су ужурбано радили на изградњи станице, најбоље говори податак да је у 1884. години на различитим пословима на овој станици радило чак 5.575 радника!
На крају, пруга је пуштена у рад 1884. године, а станица тек годину дана касније. Када је отворена пруга ка Нишу, то је била велика свечаност за град. Локомотиве је освештао архиепископ београдски и митрополит српски Теодосије, а два воза су била спремна за полазак ка Нишу. У укупно 18 вагона сместило се око 200 путника, а свечаност је кулминирала када су се са Београдске тврђаве огласили почасни плотуни.
Први воз кренуо је у 8.35 ујутро, а у Ниш је стигао у 6.23, док се други воз покварио у Алексинцу, па је на одредиште стигао тек после десет сати увече.
Годину дана касније завршена је изградња и главне станице, али је на њеном прочељу остала уписана 1884. година, када је отпочео железнички саобраћај у Србији. То је била једна од престижних, монументалних зграда оног доба, када Београд није имао много таквих грађевина, а у ондашњем малом граду, од око 35.000 становника, оваква станица била је наговештај ужурбаног прогреса и ведре будућности.
АМАЛИНИ
Носачи или амалини некада су били саставни део декора ове станице. Ужурбаним путницима често је требала помоћ око транспорта великих кофера и другог пртљага, па су тада носачи прискакали у помоћ, у нади да ће се домоћи пристојног бакшиша.
Овај снимак је овековечио једног од њих, који је имао плочице на радној униформи, које су означавале да познаје немачки и италијански језик. У конкуренцији са колегама, овај амалин је очигледно био надмоћан.
ФОТО-ДОКУМЕНТАЦИЈА „БОРБЕ“
Фото-документација „Борбе“ је угледна институција са којом „Новости“ већ деценијама успешно сарађују. Наше колеге марљиво чувају једну од најбољих архивских збирки у Београду, коју су деценијама снимали врхунски фоторепортери.
Ова фотодокументација је отвореног типа и на располагању је суграђанима који се баве различитим истраживањима.
(Вечерње новости)
