Бела куга је велики проблем у Србији, и то сви знају. Све је више породица са једним или ниједним дететом. Женама се апелује да рађају. Подаци у Србији показују да скоро 75% жена између 20. и 24. године, 44% између 25. и 29. године и 21,8% између 30. и 34. године нема децу. То јесте велик број и жене треба подстицати да рађају и да васпитавају децу. Српски народ је, такође, веома осакаћен током ратова који су га задесили и због тога је веома битно да се деца рађају. Међутим, подстицај женама не би требало да буде „Рађајте, Српкиње, мајке… и не питајте како, ако знате зашто“.

Српкиње би могле да рађају, али је питање – коме? Хајде да видимо где су браћа Срби – мушкарци у овој статистици и тужној истини о српском наталитету и шта је то потребно да се уради како би се ова тамна слика променила.

Добра жена је злата вредна

Сваком човеку треба да буду понос његова деца – лепо васпитана, добра, поштена, вредна. Да би деца била таква, морају да имају добру мајку која ће их тако васпитати. Такође, морају да имају и доброг оца који ће бити чврста рука и помоћ мајци у васпитавању деце. Да би деца имала добру мајку, мушкарац мора да одабере добру жену којом би се оженио. Што би рекао наш народ: „добра жена је злата вредна“.

Мудри цар Соломон је још давно говорио о томе шта значи имати добру жену:

„Ко је нашао добру жену, нашао је добро и Господ му показује наклоност“ (Приче 18:22); „жена која је заиста мудра кућу своју гради, а луда је својим рукама руши“ (Приче 14:1), и говорио је како је „врсна жена круна мужу свом, а она која га срамоти, она му је као трулеж у костима“ (Приче 12:4). Мудри Соломон је рекао и да је боље седети у углу крова (Приче 25:24) или живети у пустој земљи (Приче 21:19), него бити у кући са свадљивом женом. Очигледно је да је добра жена веома важна за стабилност куће.

Како би таква жена могла да се посвети оном важном задатку који јој је поверен, а то је одгајање и васпитавање деце, мушкарац мора да буде спреман пре него што се ожени да обезбеди нормалне услове за живот. Нормални услови за живот подразумевају да породица има сигуран кров над главом, храну и одећу.

Сигуран дом за породицу

Кров над главом може једно време да буде кућа његових родитеља ако сви деле потпуно исти систем вредности и живе на исти начин, и наравно, ако има простора. Ако нема простора, може да се направи кућа у истом дворишту.

Ако се укућани не слажу, онда је најбоље да момак који хоће да се жени направи нову кућу, независно од родитеља. Ово није једноставно, али мора да се мисли на будуће догађаје. Замислите да се момак који се не слаже са укућанима ожени, доведе жену у ту кућу, роде дете и отац их избаци напоље. Где ће он са женом и дететом? Толико данас има бескућника, али и људи који имају много деце, а живе као подстанари и зависе од газдине добре воље да ли могу ту да наставе да живе или живе у веома лошим и тешким условима. Ту се муче сви, од тог човека, жене, па до њихове деце. Зар је потребно још таквих случајева? Зато је врло важно да човек има сигуран дом, да нико не може његову жену и његову децу да избаци на улицу. Боље је и сачекати годину или две са женидбом и за то време средити живот, него довести целу породицу у неприлике.

Храна и одећа

Преостале две потребе које мушкарац мора да обезбеди својој породици су храна и одећа. Овде се, наравно, не мисли да мора да обезбеди маркирану одећу и обућу или кавијар у сосу од папаје, већ на нормалну храну и пристојну одећу која нам је доступна.

Под „нормалном“ храном се пре свега подразумева оно што су јели наши преци, који су били и снажнији и здравији него ми данас. Многи са презиром говоре о тој тзв. сељачкој храни: брашну од целог зрна жита, кромпиру, пасуљу, сочиву, луку, јабукама, шљивама… Управо та храна је одгајила наше родитеље, бабе и деде, и њихове претке. Ко је за ручак имао жито (хлеб) и неку махунарку, не само да није био гладан, него је могао да буде добар орач, косач, борац. Та храна је била и најздравија, а наши преци нису знали за дијабетес, рак, болести срца и сличне болести које данас односе више живота неко ратови. Зато није срамота, и чак је пожељно, рећи: сељачка храна је оно што нам треба. Људи, а посебно деца, су све гојазнији и све болеснији управо због тога што су шљиве заменили рафинисаним џемовима од шљива, трешње, јагоде, малине, купине и боровнице бомбонама, јабуке, крушке и дуње чоколадама, а домаћи хлеб разним перецама и грицкалицама које су све, само не здраве и добре. Још од малена децу трују разним конзервансима, адитивима и појачивачима укуса, па се касније питају како су деца болесна и зашто неће да једу нешто за шта им треба кашика.

Што се одеће тиче, најскупље је кад треба обући само једно дете. Када има више деце, и ако се одећа чува, млађа деца могу да наследе од старијих. Може да се купи и конац, па да мајка деци плете или хекла један део одеће или ако уме да шије, може да се купи материјал, што је много јефтиније него да се купује готова одећа.

Вредни момци – српски домаћини

Да би мушкарац могао да обезбеди оно што је потребно његовој породици, неопходно је да зна нешто да ради. Ово је, ипак, данас најтеже, пошто момци често дангубе беспослени или студирају по десет година, очекујући да ће „преко везе“ наћи послић у некој канцеларији, где ће нешто да пискарају и да не буду одговорни.

Са друге стране, има момака који раде по цео дан, али то што зараде утроше на „забаву“. Боље је да новац од плате штеде, али не да би дали на провод, кола, лаке жене, већ да покрену свој посао или да купе земљу на којој би касније могли да производе храну.

Земља и опстанак

Земља нас је хранила толике године, она нас храни и даље. Погледајте шта у последње време купују тајкуни и богаташи – земљу. А, они пажљиво процењују где ће да уложе свој новац. Земља у Србији је јефтина још увек, и ако момак не троши новац на непотребне ствари, за неколико месеци ће моћи да скупи довољно да би купио неки комад земље. Касније може да докупи још земље, ако му то буде потребно. На тој земљи може нешто да гаји и да се бар колико – толико спаси разних ГМО, пестицида, хербицида и отрова који се масовно користе.

Земљу би требало да чувамо ма колико тешко било, јер ће нам земља у личном власништву убудуће бити главни извор прехрањивања. Само мало скретање пажње: у Србији се планира попис земљишта. Када буду имали црно на бело колико и где земље има и у чијем је власништву, тада ће моћи да уведу казне или порезе за необрађивање земљишта. У Федерацији БиХ већ постоји закон по коме људи који имају земљу, а не обрађују је, морају да плате око 5.000 евра. У Републици Српској се такође припрема исти закон. Не би зачудило да се такав закон ускоро уведе и у Србији. Људи који неће хтети да плаћају казне, бираће да продају земљу, а тада ступају на сцену тајкуни и велике компаније, које ће покуповати земљу за мало новца. Шта после бива зна се: сејање ГМ-семена, тровање земље хемикалијама због масовне производње, сценарио као у САД. Трговински ланци ће откупљивти производе од великих земљопоседника, и таква храна ће се продавати по нашим супермаркетима. Једини који ће моћи да се одупре таквом сценарију биће онај који ће храну за себе производити на својој њиви и у свом воћњаку.

Најбољи момак за женидбу

Некада је важило правило да онај момак, који није знао нешто сам да ради, није био спреман за женидбу. Ако не зна да ради, сутрадан неће моћи да издржава породицу, а није било дозвољено да читавог живота зависи од некога, било да су то родитељи, рођаци или било ко други. Због тога су дечаци још од малена учени да раде. Позитивно се гледало на момка који зна и хоће да ради, и за таквог су родитељи са задовољством могли да удају своју ћерку. Могли су да буду сигурни да ће он хтети и моћи да обезбеди све што је потребно породици коју ствара.

Нажалост, као и у сваком времену, било је и оних родитеља који су гледали како да ћерку удају за што веће имање, као и родитеља који су гледали да сина ожене што већим миразом. Једна добра идеја – гаранција за стабилан дом се искварила и постала сушта супротност. Уместо да материјална стабилност буде нешто што је битно, али не и једино о чему се мисли и разговара, то је постао главни, а некада и једини разлог ступања у заједницу коју су звали брак, мада би се за то пре могло рећи да је било склапање пословног уговора. Ипак, оно што нама може да буде узор јесу они вредни и радни момци који су учени од малена и којих је било неупоредиво више него данас.

То што су били учени од малена није ништа чудно, с обзиром да је до пре Другог светског рата 80% људи живело и радило на селу где је увек било више физичког посла него у граду. Вук Караџић је записао о свом времену да су Срби живели на селу и живели од земље и стоке: „Народ српски нема других људи осим сељака. Оно мало Срба што живе по варошима као трговци (готово саме дућанђије) и мајстори (понајвише ћурчије, терзије, јекмекчије, туфекчије), зову се варошани; и будући да се турски носе и по турском обичају живе, а уз буне и ратове или се затворе с Турцима у градове, или с новцима беже у Немачку; зато они не само што се не броје међу народ Српски, него ји још народ и презире. Срби, као сељаци живе само од земље и од стоке“ (Географическо-статистическо описаније Србије, у Даница, Нолит, 1987).

Хранитељ и бранитељ

Мушкарац је хранитељ породице и он је одговоран за то шта се у породици дешава и да ли породица опстаје или не. Мушкарац је ту и да брани породицу. Он мора да буде јака и стабилна личност око које је породица окупљена.

Мушкарац, такође, треба да буде принципијелан, праведан и нежан отац. Отац је веома значајан у васпитању деце, јер се однос оца и детета, као и очев карактер одражава касније на дететову личност.

Посебно је важан однос мушкарца према жени. Он о жени треба да се односи као према поклону који му је дат. Треба да је чува, да је поштује и подржава, да је воли и да се брине о њој. Жена поред њега треба да буде сигурна и да зна да може да му верује и да зна да на њега може да се ослони. Ипак је то човек уз кога она треба да се бори за своју децу. Несрећне жене никада неће моћи да дају свој максимум било шта да раде, ма какав мотив имале. Зато и муж треба да буде један велики извор женине радости. Када је жена срећна и вољена, она ће то узвратити, али и пренети на децу и то је још један начин како могу да се јачају везе у породици.

 

A, какво је стање данас?

Међутим, један од наших највећих проблема данас је тај што момака који имају овакав систем вредности има врло мало и што морал и част наших момака уопште није на завидном нивоу.

Девојке – огледало момака

Кренимо од мењања девојака. Многе девојке данас изгледају као да ће да освану на насловној страни порно-часописа. Оне су такве зато што желе да удовоље мушкарцима. Да мушкарци не траже голе ноге, избачене груди и напућена уста, девојкама не би било занимљиво, нити би се трудиле да тако изгледају. Постало је потпуно „нормално“ да један момак промени више таквих девојака.

Ако буду више година у некој вези, због окружења би „ваљало“ да се венчају, или ако девојка „закачи“. Користим намерно овај израз, јер је то један од показатеља како се наше друштво односи према новом животу. Да девојка прво затрудни, па онда морају да се венчају, је постало толико често да је већ почело у шали да се говори да смо толико „напредна“ цивилизација да нам се здрава деца од 3,5 кила рађају у 6. и 7. уместо у 9. месецу. Ово важи и за мушкарце, који воле своју земљу, и за оне који у Србији живе само зато што морају.

Порно-патриоте

Нажалост, ни патриоте, момке који би требало највише да брину о достојанству наше земље и нашег народа, није заобишла болест „наеректрисаног“ друштва. Међу њима, поред занимања за гологруде девојке, влада одушевљење девојкама у традиционалним ношњама, причама о лепим и добрим српским девојкама, песмама о мајкама Српкињама… А то што ти исти момци гледају порнографске снимке, слике, поседују порно-часописе, одлазе на порнографске сајтове и нису имуни на мини сукње које шетају градом, и што на друштвеним мрежама радо посећују профиле разузданих девојака, није битно?

Хоће ли сутра такав момак желети да се ожени неком девојком пуном врлина, а онда када она није ту, да гледа голе облине неких других жена? Хоће ли та његова жена васпитавати синове у побожном и моралном духу, да буду јунаци који ће држати до части и чистог образа, а онда им отац давати да гледају порнографију? Не могу се служити два господара: или држите до породице или је растурате, или поштујете и волите своју жену или је варате. Или држите до морала или сте развратник. Не може се бити „само 15 минута“ блудник, а остатак дана човек који је веран својој жени и коју никад не би преварио.

Туђе жене су ипак туђе

Гледање туђих жена (девојака), као и порнографских садржаја или коришћење девојака сумњивог морала и залагање за породицу не може и не сме да иде једно са другим. О ком поверењу, што је један од основних темеља породице, може да се говори, ако мушкарац док је неожењен ради све горе наведено? Осим што се губи поверење у њега, ту и страда тај несрећни мушкарац. Прво, туђе жене су туђе. Он ту нема шта да тражи, нити било чему да се нада. Може само да натовари себи један беспотребан терет на врат, зарад неког краткотрајног задовољства. Увек треба да се стави у позицију тог другог мушкарца. Да ли би и он волео да га двоје развратника „намагарче“?

Још нешто мора да узме у обзир. Ако је та жена оставила или преварила свог мужа са другим, колико је пута још спремна то да уради и колико јој се може веровати? Друго, сексуалне перверзије које су заступљене у порно-индустрији су још један отров и овако затрованог људског мозга. Удовољавање најодвратнијим жељама људског ума није нешто што би се било коме препоручило ко жели склад у браку и породици. Онај ко „ужива“ у томе, треба да замисли своју будућу кћерку у истој таквој позицији. Да ли би волео да се то догоди? „Неће то мени да се деси, ја ћу своју кћерку да васпитам да не буде таква“. Можда је тако мислио и њен отац.

Ако мушкарац говори о породици, он мора да зна шта се под тим подразумева. Породица је једна велика одговорност и тога сви мушкарци морају да буду свесни. Породице нам и јесу у оваквом несрећном положају управо због тога што су мушкарци престали да буду одговорни. И онда, не треба да чуди што родитељи који виде такве мушкарце уче своје кћерке да гледају себе и да граде каријеру како би имале „свој динар“. Такав став родитеља не треба одобравати, али не треба ни да изненађује. Од велике већине неспособних и неодговорних мушкараца какви они сами бирају да буду, јер им је тако лакше, не треба да зависи ни цртеж стада оваца, а не будућност Србије.

Све пропада, а браћа имају времена за гледање утакмица

Данас када кажете „мушкарац“, добар део људи ће рећи: мушкарац држи даљински у једној руци, пиво у другој, гледа фудбал са другарима, а када му понестане пива, ракија је ту, јер ако си Србин, нормално је да пијеш ракију. Ово, нажалост, није далеко од истине. Ниједно славље не може да прође без „домаће љуте“. Од како мало стасају, момци почну да пију пиво, јер је то доказ да се уклапају у друштво. То је један доказ „опуштености“. А, фудбал? Зар смем фудбал да дирам?

Хтела бих на нешто да вас подсетим. Србија је под економском окупацијом, јер народ у њој расипа и зависи од кредита. Кукамо на странце, а држимо новац у страним банкама. Морал нам је на катастрофалном нивоу, религија је постала само формалност, а бусамо се да „чува Бог Србина свог“. Говоримо да само слога Србина спасава, док се истовремено ми гложимо, делимо се на клубове, блокове, насеља, општине, градове и округе. Породице се распадају, развода све више. Деца нам одрастају на улици, а хуманитарне организације не могу да стигну само да забележе коме је помоћ потребна.

А, ви, браћо, Срби, јунаци, док се све распада, имате времена да седите и гледате утакмице? Ни ви, нити било ко од обичног народа нема ништа од тога што ће овај или онај клуб или репрезентација дати више голова, макар то била и репрезентација Србије или ваш омиљени клуб. Поздрављам све хуманитарне акције које су спровели навијачи појединих клубова, међутим, то није оправдање за сате проведене уз ТВ или на трибини, у време када је морално посрнуће велико, када је земља окупирана. Немојте да мислите да сам, „као и све жене“, против фудбала, јер ја „не разумем фудбал“ или против било ког другог спорта. Физичка активност је једна веома важна ствар. Али, гледање утакмице није физичка активност. То је 1,5-2 сата седења, док професионални спортисти за велике паре трче по терену. Ако немате никакву другу физичку активност, а имате пријатеље са којима волите да проводите време, није проблем да се на неком пољу или игралишту скупите и играте фудбал, кошарку, шта било. Међутим, када радите нешто целог дана, борите се да и ваша породица и ваш народ живе боље, не знам колико ћете снаге имати да на крају дана трчите за лоптом. Нећете бити мање мушкарци ако се борите за своје породице, уместо да губите дане и године уз „успешне“ спортисте. Више ћете урадити за Србију и српски род ако будете способни да се ожените и створите породицу која ће бити за пример другима, него што ћете славити победу неког спортисте или тима.

 

Ко ће, ако ви нећете?

Живимо у времену када нам је тешко, када нам земља пропада и морално и духовно и физички. Због тога, момци, мушкарци, на вама је велика одговорност коју само ви можете да преузмете. Ви треба да будете храниоци и браниоци, прво своје породице, а онда и целог народа. Због тога, не идите за многим женама, јер вам нису потребне. Потребна вам једна, али вредна. Не идите на журке и сплавове, јер тамо није духовна и морална обнова Србије. Ако се бринете за свој друштвени живот престаните са бригом, јер вам прави пријатељи никад неће замерити што нећете да се купате у барама алкохола на загушљивим, полумагловитим местима. Научите да се радујете и да славите без пића које вам уништава јетру и дувана који разара ваша плућа. У ратном стању борци „под гасом“ никоме не користе, а сада се води један велики рат за обнову Србије који ви морате да изнесете. Јер, ако то ви не урадите, ко ће?

Не чекајте неког другог, јер нема ко други да уради оно што вас чека. Ако сада нешто не предузмете, питање је шта ће остати будућим генерацијама да ураде. Учите да радите, јер ћете од рада живети. Штедите, не расипајте како бисте могли да подижете генерацију људи која ће имати другачији систем вредности него што је овај данас са којим пропадамо. Овај систем промовише неморал, разврат и разарање породице. Ви одлучујете да ли ћете се тог система ослободити или ћете му се препустити, какви ћете бити и да ли ћете и за шта да се борите.

Пишем вам све ово да бих вас подсетила, ако сте можда заборавили, да цела, не само садашња, већ и будућа Србија зависи од вас. Вама остављам да одлучите куда ће вас живот одвести: у неку бољу Србију коју ви можете да створите или у велико страдање које ће, ако овим путем наставимо, сигурно доћи.

А, ви браћо, где сте

Нећу да кажем да сада уопште нема добрих мушкараца. Можда их је мало, али их има. Или се бар надам да их има. За њих имам питање: А, ви браћо, где сте? Зар допуштате да поред вас ја морам да говорим?

Зашто да вас не буде свуда да својим примером покажете да је могуће у 21. веку бити одговоран и живети часно и достојанствено, упркос свим искушењима и моделима понашања који се промовишу?

Где сте да укажете својој браћи ако греше и да им помогнете да постану бољи људи – прво себи бољи, а онда и другима?

Где сте да кажете и покажете да за Србију и српски род има наде и да учините да вас се будуће генерације с радошћу сећају, као очева и дедова који су устали да се боре да би њихова деца имала две најважније ствари: веру у Бога и достојанство?

Извор: srbel.net – Јелена Вуканић

Ознаке: Јелена Вуканић, бела куга, Срби, српске жене, српски мушкарци