Pročitaj mi članak
Пре две године, 14. јануара, председник Туниса Зине Бен Али, његова супруга Леила Трабелси и остали чланови породице, укрцали су се у авион и након што им је одбијено слетање у Паризу и Риму, коначно су слетјели у Саудијску Арабију, која је током година пружила уточиште шароликом друштву политичких прогнаника. У тој конзервативној земљи су се скрасили многи свргнути, корумпирани и репресији склони, афрички лидери.
И данас је непознаница шта је Бен Али успео понети са собом, но што је важније, питање је куда је проширени породични клан сакрио отприлике 17 милијарди долара, јер тачну своту никада нећемо знати. Да ли је новац, који је изнесен из земље, похрањен у швајцарске, финске, аустријске или канадске банке. Неки нагађају да се Бен Али укрцао на авион са намером да се исте ноћи врати у Тунис, након што испрати породицу на сигурно. Други мисле како је знао да се никада неће да се врати, те да је био срећан што је успео да побегне и то с дебелим банковним рачуном.
Но, како год било, био је то крај једне, а почетак нове ере у модерној историји Туниса, делом испуњене надом, а делом фрустрацијом око даљег развоја догађаја. Што се тиче украденог новца, тек је враћено отприлике 5% . С обзиром на сложеност и тајност интернационалних банкарских правила, те похлепу њихових менаџера, мало је вероватноће да ће новац икада бити у потпуности враћен народу Туниса, осим можда тек незнатних износа.Већина је заувек изгубљена.
Леила Трабелси, супруга Бен Алија, је након што су земљу ‘олакшали’ за милијарде долара опљачкала и националну ризницу, изњевши уз помоћ сарадника из ње злато и драгуље, те како кажу да је носила са собом и на себи око неколико стотина милиона долара.
Туниска револуција је изгубила свој сјај
Револуција у Тунису је изгубила добар део свог сјаја. Реторика је и даље ‘радикална’, али стварност све мање. Био је то заиста велики национални устанак који је подигао на ноге готово целокупно становништво, нема сумње, те као такав постао инспирација целој регији. Но, да ли се то може окарактерисати као ‘револуција’, отворено је питање. Шта се променило?
Колико је институција пријашњег поретка остало на месту, вођено истим људима који су само променили политичку реторику с циљем да остану на позицијама које су заузимали и пре. Колико је елемената старе владајуће класе интегрисано у нови систем? А оно мало што се и променило, променило се на горе, а не обрнуто.
Посматрајући у целини, видљиво је урушавање националног јединства, које је у кризи од тренутка одласка Бен Алија. Истина, Тунис није пропао до те мере да би дошло до грађанског рата, но ипак, криза се опасно продубљује.
Уништавање успеха
Тунис је био на путу са много препрека у протекле две године. Поред консолидовања своје моћи што је дуже могуће, задатак прелазне владе од октобра 2011. је био решити се постигнућа земље у време првог председника Хабиба Боргуиба, што се тиче образовања, женских права, сепарације цркве (у овом случају џамије) и државе. Истовремено, задржавајући добре односе с ММФ-ом и слободно тржиште које је умногоме допринело кризи у Тунису.
Иако Тунис није од посебног значаја САД-у у економском смислу, ипак има стратешку вредност. Америчка амбасада у Тунису има улогу центра за прикупљање информација о раду антиамеричких настројених група у иначе нестабилном и непријатељском суседству. Тунис и његова транзицијска влада и даље имају снажну подршку САД.
Вашингтон сматра политичке промене у Тунису примером на којега се морају угледати све земље у региону. Надају се истим слабим државама у које је лакше ући и завладати страним капиталом. Оне можда имају ‘укус Ислама’, но то не брине Вашингтон тако дуго док се држе 2 златних правила:
1. Да земља остаје економски отворена за експлоатацију и на располагању страном капиталу (што и јесте).
2. Да се земља уклапа у њихове шире стратешке циљеве доминације у региону, сарађује с Израелом, отворено или прикривено, настави с притиском на Иран, помаже у рушењу Ассада у Сирији подупирући саудијске и катарске побуњенике.
Салафистичка офензива
Протекле две године су биле врло тешке за Тунис и економски и социјално и у политичком смислу. Настао је, досад готово непознат, салафистички (милитантни исламски фундаметалистички) покрет. Покрет који ужива финансијску и политичку подршку Саудијске Арабије и Катара, а постоји и сумња да су многи од њих и формално повезани са Бен Алијевим обавештајним службама.
Иако није званично, део владе ужива охрабрење и има врло блиске везе с водећима умерене исламске странке, Еннахдха, која је у септембру, након напада на америчку амбасаду, пружила уточиште и потпору салафиста.
Салафиста у Тунису се отворено и врло ангажовано труде наметнути становништву своју искривљену верзију Ислама. Њихова работа све више и непотребно поларизује културни пејзаж у Тунису. Религиозни и насилни одреди салафиста, слични онима у Саудијској Арабији, стоје по страни и бране тренутну власт.
Освећују се и пустоше земљу нападајући културне догађаје, ТВ станице, новинаре, филмове с којима се не слажу. Похарали су и културне и историјске споменике суфистичке, нападају синдикате, туниски универзитета и све без речи критике, а камоли икакве акције од стране полиције или власти.
У договору са странком Енахдха су преузели већину традиционално умерених џамија и претворили их у бастионе религијског екстремизма. Напада се високо школство. претвара га се у фундаменталистичке медресе и све то није изазвало одговор владајућих. Све је више и гласних претњи на рачун малене, али историјско значајне јеврејске заједнице.
Енахдха и паравојни ескадрони смрти
Интернетски портал Нават је објавио резултате полицијске истраге о препродаји оружја и на видело је изашло како је постојала права паравојна организација повезана са странком на власти, са задатком да обавља прљаве послове, па чак и физичке ликвидације пословних људи који су се опирали владиној политици, синдикалних челника, опозиционих политичара и новинара.
Све је почело полицијским истрагама над локалима у власништву Фатхиа Даммака, познатог предузетника који се бавио и трговином оружјем са Либијом. Заплијењено је оружје за које се хтјело сазнати одакле долази и које му је одредиште. Осим Даммака, ухапшено је још двоје људи, који су изјавили како раде за министарство унутрашњих послова и како припадају ‘Лиги за заштиту револуције’ .
Лига је утемељена како би ‘бранила тековине револуције’, а од лета 2012. се претворила у Еннахдхину паравојну организацију, која је углавном вршила притисак и нападе на седишта левичарских странака и синдиката, те свих непоћудних за које странка на власти одлучи да морају бити заплашени или на неки други начин елиминисани.
Портал Нават преноси како је истрага обустављена одједном, а како је у притвору остао само Данммак, оптужен за заверу против државе, док су друга двојица пуштена на слободу. Послије се сазнало како су обојица чланови странке на власти, Еннаахдах, градоначелник Медина Једида, Белахассан накацхи и Али Ферцхицхи, тунишки предузетник.
Замрзнуто привреду
Две године су прошле, а економија у Тунису је још у кризи. Највећи промашај нове владе је неуспех у решавању економске кризе. Привредна ситуација у Тунису у протекле две године, нимало се не разликује од оне за време Бен Алија и његове диктаторске владавине. Еннахдха и њихова владајућа коалиција су биле запослене око консолидовања своје политичке моћи и осигуравања дугорочне контроле над земљом.
Често се заборавља да узроци побуне нису имали никакав религијски предзнак. Побуна из верских разлога 2010., није ништа друго, већ фантазија салафиста. Друштвена криза, висока стопа незапослености, невероватно ниске плате, привредна криза као резултат ММФ-овог инсистирања на резању државне потрошње, укидање подстицаја на основне намирнице, медицинску опрему, енергију.
То су били фактори који су покренули побуну, као и висок степен корупције којом су Бен Али и Трабелси контролисали више од 50% привреде. То је срушило Бен Алија, омиљеног у Паризу и Вашингтону ради његовог противљења исламском милитаризму.
ММФ наставља са погрсно политиком која још више продубљује кризу
Недавни ММФ-ов извјештај о привредној ситуацији у земљи каже да раст стагнира и да ће стопа од 17,6% незапослених, од тога 40% међу младима, остати на том нивоу, као и велике неједнакости између урбаних и руралних подручја. Наравно, ММФ нуди помоћ Тунису у облику савета да се настави с политиком ниских плата, већег отварања финансијског сектора и слично.
Дакле, исти рецепт који је и довео до побуне 2010. Тешко је веровати да ће таква политика преокренути економску ситуацију у земљи.
Истина је да је привреда Туниса, које се великим делом ослањало на извоз роба у Француску и Италију, погођено економском кризом у Европи и да не постоји непосредно и једноставно решење за земље у привредним тешкоћама. Ипак, недостатак икакве економске визије је забрињавајући.
Ако је тако, чини се врло вероватним да је нова експлозија социјалних нереда врло близу.
(Адванце)
