Мишљења сам да јавно мњење постоји и правилно делује када медији могу адекватно да представе властима преовладавајући став народа по одређеним, за друштво битним питањима. Власт, наравно, треба да буде спремна да то прихвати или пронађе механизме да вољу или мишљење народа који представља и суштински уважи.

На државном нивоу је то данас готово немогуће. Превише је шумова који ометају комуникацију. И то је разумљиво за Србију.

Ово је земља са превише пропуштених полу-шанси, некада чврсте одбране али и са пословично катастрофалним чуварима гол линије. Имамо талентовани средњи ред (читај сталеж), који веома рано одлази и брани интересе страних клубова а нападачи су нам добри изгледа само када играју у туђој навали.

На локалу ствари ипак могу изгледати мало другачије. Овде нећу повлачити фудбалску паралелу јер су довољно пута већ разноразни политичари покушавали преко (не)Радничког да симболизују, а заправо фингирају, препород нишког успеха и поноса.

Авај. Индустријски град на апаратима за одржавање живота не може успешно да представља клуб по имену „Раднички“. Или „Железничар“, свеједно. А да пробају можда са неким новим називима, у духу овога времена? Рецимо „Политиканти“ или „Млади докторанд“? Можда би нам у том јединству духа и реалних могућности владајуће „елите“ коначно кренуло и у стварности?! Па нека и нама буде онда просто непријатно колико нам добро иде.

О АУТОРУ

Љуба Костић је повереник Двери у Нишу.

Него да баталимо иронију. Изазива чир. Дакле, на локалу ситуација са јавним мњењем још увек даје наду. Поготово на е-порталима. Могуће је непосредније повезивање и изражавање ставова житеља једне средине јер је и реално смањена дистанца између новинара и обичног света.

Уредницима тих медија је такође превасходно битна локална проблематика па успевају да трезвеније и конструктивније утичу на питања која се на њу и односе.

Значи, можемо констатовати да постоји значајна сагласност између два основна чиниоца за стварање и деловање јавног мњења.

На жалост, трећа тачка ослонца једног стабилног друштвеног система и овде изостаје. Јер и локалне власти по правилу болују од политичког аутизма. Изазивач је мутирани вирус који је постао смртоносна бољка нашег друштва, а по вирусолошкој номенклатури чувеног др Агољуба, можемо га назвати и Politicus Partiorum Abusus.

Тај вирус, својевремено унет у наш организам као увозна вакцина, уместо да спречи даљи пад друштвеног имунитета, потпуно се отргао контроли и вршља.

Уместо да помаже институцијама државног организма, он их напада и разједа изнутра. Уместо да побољша комуникацију и релаксира нерватуру на релацији институције – грађанин, вирус политичких партија је постао одметник који користи државни организам на начин својствен вирусима – скоро савршено уништитељски због своје прималне саможивости. Само ја и само сад. Након смрти овог – прелазим на неког новог. И то је то.

Једноставна поетика Дисциплине Кичме где нас политичари-вируси увек сачекају у заседи.

Да би спречили даље вршљање овог вируса, тј. вратили га у превасходну функцију корисности по један организован систем (државни организам), потребно је ојачати наш имунитет здравим друштвеним животом.

Морамо се својски потрудити да очувамо институције (колико год да су пропале) чистећи их од заосталих вируса и враћајући им првобитну функцију унапређивања имуног одговора органа а не своје исхране њима. Повратак поверења у институције је неодвојив процес од повратка поверења и у нас саме. Једно због другог и постоји у организованим друштвима.

Значи, народе, запитај се где си и почни да утичеш на одлуке које се доносе у твоје име.

Непосредна демократија је остварива, нарочито на локалу.

Нека наше постојеће јавно мњење утиче и на трећу ногу локалног троношца на коме би требало да чврсто почива поредак.

Локална власт (као и свака друга) мора бити у функцији тог троношца а не своје сопствене ногаре. Ваљда је свима овде основни заједнички интерес да постоји поредак насупрот хаоса општег распадања у коме се више не разликује вирус од антитела, здраво од болесног, корисно од штетног?

Извор: Двери српске

Ознаке: јавно мњење, Љуба Костић, локални медији, српска јавност