Приликом посете краљу Александру Карађорђевићу, 3. јула 1934. године, Степинац је рекао краљу “да је једино Католичка црква дорасла комунизму и кадра је да се ухвати с њим у коштац”. А краљ Степинцу: “ То је и моје уверење, Преузвишени, да је једино католичка црква кадра држати фронту против комунизма и мени је веома драго да сте овако отворени и искрени.” (Из Дневника А. Степинца)

~ Надбискуп Степинац је, као и усташе, сматрао да су хрватске границе на Дрини и да Босна и Херцеговина треба у целости да припадне Хрватској. У разговору о планској колонизацији северозападне Босне са др Владком Мачеком, 12. октобра 1939. године, каже: “ … Ако се буде добро радило, бит ће Босна брзо наша”. (Из Дневника)

~ Године 1940, 17. јануара: „ … Стога већ у интересу католичке цркве морамо све учинити да народ хрватски остане здрав и културно јачи. То га је сачувало у ових двадесет година, а то ће му помоћи и у будућности у борби за опстанак. Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца, тј. да пригну главу пред Намјесником Христовим – Св. Оцем. Онда би и ми коначно могли одахнути у овом дијелу Европе, јер бизантизам је одиграо страшну улогу у повијести овога дијела свијета у вези са Турцима.“ (Из Дневника)

~ Поводом демонстрација у Београду и другим градовима Краљевине Југославије против потписивања приступа Југославије Тројном пакту, 27. марта 1941. године: „ … Све у свему Хрвати и Срби два су свијета … који се никада не ће приближити осим чудом Божјим. Схизма (тј. православље) је највеће проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења.“ (Из Дневника)

~ „ … НДХ је створена Божјом милошћу, мудрим и пожртвованим радом Поглавника и усташког покрета те вољом наших савезника. Од оснутка Државе … прошло је кратко вријеме … учињена су дјела , која задивљују…“ (Из чланка „С надом у бољу будућност“, Католички лист, број 32/1941.)

~ Из окружнице бискупима Католичке цркве „у Хрвата“, 28. априла 1941. године, поводом успоставе Независне Државе Хрватске, написао је како се ради о „најзамашнијим догађајима у животу хрватског народа … о давно сањаном и жељкованом идеалу“. И закључује: „ … Је ли потребно истицати, да је и у нашим жилама живље заколала крв, да је и у нашим грудима живље закуцало срце? Нитко паметан тога осудити не може … јер је љубав према властитом народу Божјим прстом уписана у људско биће и Божја заповијед!“

~ У логору Јасеновац су 17. октобра 1942. године убијена шесторица словеначких римокатоличких свештеника и један словачки. Тим поводом надбискуп Степинац пише поглавнику Павелићу, између осталог, 24. фебруара 1943. године, следеће: „ … срамотна љага и злочин, који вапи у небо за осветом, као што је срамотна љага читав Јасеновац за Независну Државу Хрватску. Али читава јавност, а напосе родбина убијених свећеника тражи задовољштину, одштету, извођење крвника пред суд! Они су највећа несрећа Хрватске…“. (Овде надбискуп Степинац сматра усташки логор Јасеновац љагом само због убиства католичких свештеника. Он не помиње друге, до тих дана већ небројене српске, јеврејске, ромске и жртве хрватских антифашиста, као што не помиње ни друге логоре на подручју НДХ.)

~ Из Дневника, 1943. године: „ … Да је већа слобода и довољно радника (већина) – Србија би била за 20 година католичка.“

Приредио: И. Брезац. Интермагазин)

Oznake: katolici, Srbija, Stepinac