Прочитај ми чланак
(Фонд Стратешке Културе)
МТБЈ се налази на летњем распусту. Скоро месец дана тамо неће бити судских саслушања. Одмарају сви, осим оптужених и њихових бранилаца. Иначе се одбрана оптужених у Хашком трибуналу налази у крајње неравноправним условима. Принцип једнакости страна (equality or arms)у МТБЈ се не примењује. И не само у пракси, него и у теорији. У пресуди у предмету против Д. Тадића, судије МТБЈ су директно изјавиле да овај принцип и не подразумева да стране у процесу треба да буду равноправне по свим питањима, имајући у виду, као, само процесуалну једнакост, то јест, једнакост по процедуралним питањима.
На тај начин је суд потврдио да су стране по свим питањима неравноправне и да је то нормално стање ствари! Овакав закључак је пример несавесног тумачења од стране судија. Један од главних принципа тумачења у праву је правило да се речима придаје њихов класичан смисао. Ако се говори о равноправности – онда је то равноправност, а никако неравноправност. Штавише, треба обратити пажњу на то да се у међународним споразумима о људским правима, па чак и у Статуту самог МТБЈ (у члану 21 који говори о правима оптужених), користи не само реч равноправност, већ и израз “потпуна равноправност”. Поново подвлачимо – израз “потпуна” равноправност значи да се та равноправност не односи на поједине аспекте.
Судије МТБЈ су чак признале захтев тужилаштва да им достави та права која за њих нису предвиђена директно у документима трибунала. Као бајаги, на она права која су заснована на “принципима равноправности”. Очигледан је безобразлук овакве тврдње. Равноправност страна као принцип кривичног судства уведен је управо због тога да би се изједначио положај одбране у односу на положај тужилаштва. На тај начин, ради реалног обзбеђења принципа равноправности, потребно је предвидети за одбрану више права него што има тужилаштво. Но, суд је направио вид да није схватио смисао норме о равноправности.
Међутим, у МТБЈ оптужени немају чак ни процедуралну равноправност која им је теоретски бачена са барског стола. Чак су им шпекуланти одузели и ту оглодану коску коју су им бацили. Тако се у континуитету крши право оптуженог на добијање свих докумената које на располагању има тужилаштво, укључујући чак и документа од посебне важности (на пример, документа у којима постоји информација која оправдава оптуженог). И суд стоји на стражи заштите интереса тужилаштва! Тако тужилаштво у процесу против Р. Караџића непрекидно (током све четири године процеса) крши процесуалне захтеве о откривању докумената (disclosure)оптуженом. Тужилаштво то ради са предумишљајем.
Као прво, јер без тих кршења оно у принципу и не може. Караџић се веома успешно штити и тужилаштво једноставно нема другог излаза него да не даје Караџићу на време документа, како би како-тако ометало ефикасност његове одбране. Као друго, тужилаштво је од судија добило подршку за та кршења. Тако су, као одговор на своју седамдесету (!) представку суду о кршењима поводом скривања докумената од стране тужилаштва, судије одговориле да би “Караџићу, уместо потере за документима са све већим цифрама (имајући у виду нумерацију његових жалби), боље било да се сконцентрише на друге важније ствари”.
Но, нумерација у жалбама Караџића није његова лична иницијатива. Због чега судије, на које су те цифре деловале тако раздражујуће, не укажу на њих тужилаштву, а не оптуженом? Као одговор на осамдесету и осамдесет прву (!!) жалбу Караџића, суд је удовољио његовој жалби, но…, само у делу признања тога да је кршења било, но не и за наношење штете која је тим кршењем нанесена! Караџић је доказао да је тужилаштво од њега сакрило оправдавајуће материјале, па их он није могао искористити приликом унакрсног испитивања сведока оптужбе. Он је затражио да се дати сведоци поново позову како би им поставио питања по материјалима која су тек сад постала позната (која су била скривена од стране тужилаштва). И ето, суд окрутно удовољава “делу” жалбе Караџића, признавши да је кршења било, но, одбија да поново позове сведоке![1]
Тек је донета још једна одлука која показује колико се МТБЈ плаши да на прави начин обезбеди сва права својим оптуженицима. Та одлука суда се тиче последица које доноси тачка, којом је жалбено веће МТБЈ омогућило оптужбу за “геноцид на локалном нивоу”. Судије су констатовале да Караџићу заиста треба допунско време за припрему заштите по овој тачки оптужнице, али су му доделили само два месеца. А један од та два месеца је – август. То јест, судије су отишле на одмор, а Караџићу и његовој одбрани су то време “доделили” као допунско. Као да он то време не би имао и да му га судије нису “доделиле”. И тако, за припрему одбране за најсложенији међународни злочин – геноцид – који се чак тиче простора од неколико десетина локалних заједница и временски се односи на неколико година, судије су де факто доделиле непуна два месеца! А уз све то, Караџић мора да све документе у свом процесу достави знатно раније.[2]
У овом тренутку судско веће разматра жалбу Р. Караџића на овакву одлуку суда. Тачније, ради се о захтеву да се добије дозвола за улагање жалбе. Овакав систем који је створен у МТБЈ такође представља грубо кршење права оптуженог на жалбу поводом одлука суда, што је признато у свим међународним декларацијама о заштити људских права (Међународном декларацијом о заштити грађанских и политичких права, Европском конвенцијом о заштити људских права и слобода и других).
Док по декларацијама о људским правима у складу са међународним правом, сваки оптужени има право жалбе на одлуку суда, то је у МТБЈ то право било скраћено на само неколике жалбе, а све остале апелације су могуће уколико судско веће дозволи да се таква жалба поднесе. Овакав систем одлично осликава саму суштину хашког “правосуђа”. Сличан систем дозвољавања права на жалбу је порочан у својој самој бити – јер дозволу на добијање права на жалбу додељују исте те судије које су примиле жалбено решење. Јасно је зашто су судије својом одлуком задовољне и они немају никаквог разлога да је мењају. Тако да овај систем не само да је сам по себи порочан, него је још и подругљив у односу на оптуженог и на међународно право.
