Прочитај ми чланак
На славне претке и јунаке Првог балканског рата, током којег је у октобру 1912, српска војска „расковала ланце“ отоманског ропства, држава Србија је данас потпуно заборавила. Иако је до прославе 100 година ослобођења Старе Србије (Косова, Метохије, Македоније и Рашке) у Пријепољу остало мање од десет дана, државни званичници, али и домаћи медији потпуно занемарују овај велики догађај за наш народ.
Док су Руси целу 2012. годину посветили победи у чувеној Бородињској битци над Наполеоном, већина Срба и не би знала да одговори на питање које године је ослобођен Космет од окупатора. Док други народи (нарочито у региону) своје минорне победе представљају као гигантске и у служби изградње државе, а често и фалсификују историју, ми наше тријумфе из Првог и Дргог српског устанка, а нарочито Балканских и Првог светског рата потпуно ниподаштавамо.
Да буде још већа иронија, српско руководство наставља да се одриче Косова и то на стогодишњицу његовог ослобођења, само зато да би и даље имали „европску перспективу“!
Зашто је само у Србији срамота обележавање великих победа? Због чега држава ћути и да ли су Срби најзаборавнији народ на свету? Јер, традиција је управо оно што човек не сме да занемари и заборави. Занемаривање властите традиције завршава се усвајањем туђе.
– Победе многих других држава делују безначајно у поређењу са нашим. Ипак, Срби су немаран народ и брзо заборављају и добра и зла дела. То је наша велика мана, недостатак какав немају, рецимо, Бугари или Хрвати – истиче историчар Радош Љушић.
Србија суочена са овим проблемом још од 1918, када је створила Југославију, а онда поново од 1945. У првом периоду је била оптерећена Хрватима и Словенцима, који су служили аустроугарску војску, а у другом периоду „комунистичким националним“ питањем. Није било пожељно славити догађаје у којима су ови народи поражени. Водило се рачуна да они, као југословенски грађани, не буду повређени.
Србија данас, напуштена од старих Западних „пријатеља”, а не стекавши нове, заборавила је и на много важнија питања него што су победе из давно минулих или скорашњих времена. Иако би подсећање на те победе и највећим скептицима ставило до знања да Косово никако није изгубљено и да је решење српског националног питања оствариво.
Тужно звучи податак да већина Срба ни не зна да би наредних дана требало да обележимо стогодишњицу ослобођења Старе Србије. Не знају ни за Церску битку, која је била прва победа савезника у Првом светском рату. Тријумф Србије допринео је да се аустроугарска Друга армија дуже задржи на балканском, уместо да се премести на руски фронт.
Уместо да држава буде поносна што се Церска и Колубарска битка и данас изучавају на многим војним академијама, ми се своје историје стидимо и покушавамо да је угушимо. А историчари сматрају да је пораз Аустроугарске у Церској бици практично означио почетак краја Хабзбуршке монархије. После те победе композитор Станислав Бинички компоновао је чувени „Марш на Дрину“.
Вековни сан је постао стварност
Први Балкански рат био је најпопуларнији рат у српској историји јер је означио довршење ослобођења некадашњих земаља Душановог Царства од турских завојевачa – испуњење петовековних снова о националној слободи. Рат је доживљен као морално снажење после година сталног потискивања српских интереса на разним странама од Босне и Хрватске, до Косова и Македоније.
Одзив је био неочекиван, добровољци су похрлили из својих неослобођених земаља, посебно из Босне, Војводине и Далмације, одакле је стизала и значајна материјална помоћ у новцу и лековима за рањенике. Србија је од укупног броја становника(2 922.000) под оружје дигла 402.000. Официрски кор, млад и жељан подвига предњачио је у храбрости. Официри су лично предводили своје војнике, а команда за напад била је – ЗА МНОМ!
У рат су кренули многи млади српски интелектуалци – песници, књижевници, научници… Косово, Метохија и Македонија су ослобођени, а вековни сан народа постао је стварност.
Алексеј Димитријевић
