Драган Миоковић, који је као дечак од 12 година у колони избеглица пред налетом „Олује“ на трактору спасао мајку и брата, још се сећа како су напустили родни Грачац.

– Ни после 17 година у Београду не осећам се као свој на своме. Само ми се некад врати тај осећај да ми је овде лепо као што ми је некад било тамо као дечаку – каже за Курир Драган Миоковић, који је као дванаестогодишњак пред налетом хрватских и муслиманских снага 1995. године из вихора „Олује“ у избегличкој колони трактором избавио мајку, млађег брата и мало основних ствари из родне куће у селу Грабу, у општини Грачац.

Миоковић се данас бави компјутерском графиком за компаније из Америке и ЕУ и као подстанар живи на Врачару са супругом Ивом, која би за десетак дана требало да на свет донесе ћерку Хану. Каже да се слабо сећа избегличке колоне у којој је из Хрватске побегло око 250.000 Срба.

– Слабо се тога сећам. Био је још један дечак који је возио трактор, нисам био једини – каже Миоковић и додаје:

– У селу сам био једном пре неколико година. Ту где смо ми живели била је само наша и стричева кућа. Сад су обе пусте, све је зарасло у коров, грање и шибље. Иако ми је све било познато, имао сам осећај да сам дошао на неко друго место. Нисмо продали имање, али нико од нас никад се неће тамо вратити. Ни од ближе фамилије нико се није вратио.

Како се други муче, нама је сасвим добро

Миоковић каже да му посао добро иде и да му је тренутно једини циљ да заради и купи стан.

– Радим пројекте за стране фирме, а супруга Ива, која је сада на трудничком боловању, бави се сличним послом у једном приватном предузећу. Циљ нам је да купимо стан, а с обзиром на то како се неки други људи муче, ми смо задовољни – каже Миоковић.

(Курир)

Ознаке: "Oлуја", драган миоковић, страдање срба у хрватској