Прочитај ми чланак
Док глорификују московске секташице „Pussy Riot“, српски НВО картел ових дана осуо је дрвље и камење по Џулијану Асанжу, који је ето, оличење зла само зато што је у јавност изнео многобројне злочине Запада.
Посебно им смета подршка „националистичке Србије“ оснивачу Викиликса, али им је највећи трн у оку то што Асанж неће да објави депеше везане за Русију, већ искључиво САД, Британију и остале „квислинг-колоније“ попут Шведске. О овоме најбоље говори лицемерни ауторски текст Јелене Милић, директорке Центра за евроатлантске студије, који преносимо у наставку рубрике:
Пуно се времена и простора ових дана, чак и у Србији, традиционално загледаној у свој пупак или, у најбољем случају, у распад ДС, посветило самом Асанжу и његовом флертовању са опресивним режимима Јужне Америке или онима који губе битку са нарко-картелима на најбруталнији могући начин, јер никад и нису били јаке демократије привржене владавини права и заштити људских права.
Штета што се толико времена и простора у Србији није, а вероватно и неће, посветило великим глобалним темама као што су етика хуманитарних интервенција, борба против тероризма; колатералне жртве у ратним сукобима, дефицит глобалног управљања; јаз услед разлике у изворима унутрашњег и међународног права; људским правима у начелу на крају крајева.
Нису ли све оне силне депеше америчких дипломата које је Викиликс објављивао имале за циљ да се и те теме још помније размотре? У савременом западном свету се о споменутим темама дебатовало и пре и после Викиликса скоро подједнако. У Србији се о њима подједнако није дебатовало ни пре ни после. Ефекат Викиликса се, на крају, свео на праћење судбине једног од његових оснивача Џулијана Асанжа, ни на шта друго посебно, а још мање успешно. Присетимо се да је Асанж громогласно најављивао и руске депеше и још којешта и од тога ништа није било. Наравно. Лакше је красти и подривати отвореније и демократичније режиме.
Асанж је у националистичкој Србији звезда, јер је „показао Американцима“. Како? Тако што је приказао снимке неколико и открио заташкавање још неколико ратних злочина у Ираку и Авганистану? Та иста националистичка Србија при том издајницима сматра оне који заговарају транзициону правду, кажњавање појединаца и одговорност институција које су деведесетих у име државе и народа Србије чинили ратне злочине.
У српским самопроглашеним прогресивним круговима, наводно и-или лево либерално оријентисаним, Асанж је такође звезда јер је „демонтирао изопачену Америку, која је склизнула с демократског пута“. Не разматра се ни како ни по коју цену? При томе се, наравно, и погодно, заборавља да је Викиликс изнео и тоне података о приватним лицима и компанијама, не само о САД.
Шта је то Викиликс ново рекао што у време објављивања депеша већ и америчке серије нису обрађивале: заташкавање злочина, заташкавање жртава пријатељске ватре, питање броја колатералних жртава у ратовима у Ираку и Авганистану, питање оправданости тих ратова, питање цене… О Амнести интернешенелу (AI), Хјуман рајтс вочу ( HRW), о другима да и не говоримо, све до споменутих серија. А цена начина на који је то Викиликс урадио је недопустиво висока. Угрожени су људи на терену, војници и други. Угрожени су, безобзирно у циљу самопромоције, славе и комерцијалног успеха, што и сам Асанж признаје у тексту који је Данас објавио, животи особа – најчешће бораца против опресивних режима са којима су америчке дипломате комуницирале. Шта је са људским правима тих људи?
Да ли би површној самопрокламованој интелектуалној елити у Србији, која Асанжа доживљава као хероја, било мило да су се њихова имена рецимо развлачила по медијима 98-99. захваљујући Викиликсу, у време лудила Мире и Слобе и сезоне отвореног лова на политичке опоненте? Да ли би им и тад Асанж био звезда? Па и данас. Два текста у нашим таблоидима на ту тему се при том од сличних кругова, који подржавају Асанжа, називају линчовање – силовање онога/оне чији се детаљи из живота износе!
Исти кругови дрзнули су се да Асанжа и његову судбину упореде са девојкама из Pussy Riots. Управо је у механизмима који стоје на располагању Асанжу и Co и онима који не стоје на располагању Pussy Riot да се боре против лоших ствари та суштинска разлика између њега и њих. Асанж је самопромотер који није имао стрпљење да се попут AI и HRW, да споменем само неке угледне глобалне организације, јасно и доследно бори против лоших трендова у демократијама и шире, не подривајући при том саме темеље демократије 21. века (а правна држава која бар у начелу штити људска права то јесте).
Pussy Riot делују у једном недемократском режиму, који им ускраћује механизме који су Асанжу и те како били на располагању. Он би и да буде глобални спасилац света од Обаме, али и да га Обама спасе лова на вештице. Оне, много принципијелније, нису ни тражиле Путиново помиловање. Остаје отворено и питање да ли Асанж руши концепт азила, и га тиме отежава стварним политичким азилантима, бежећи од саслушања за дело које није политички прогон. Да ли би га Шведска изручила САД и зашто тачно су тек пуке спекулације.
Пратећи само српске медије – националистичке, таблоиде, самопроглашено прогресивне, било које и социјалне мреже човек би закључио да је Еквадор бастион демократије и заштите људских права у односу на Шведску.
(Србин.инфо, Данас)
