Pročitaj mi članakZamislite sledeću scenu: porodica sedi za stolom. Topla večera na tanjirima, ali hladna na licima. Niko ne priča, jer su svi zauzeti gledanjem u svoje telefone. Otac proverava vesti, majka lista recepte, deca listaju TikTok. Nema razgovora, nema smeha, nema veze. Samo tišina koju prekida zvuk obaveštenja.
Ово је данашња реалност. Друштвене мреже, замишљене као мостови између људи, постале су зидови који нас раздвајају. И не претерујемо када их називамо дигиталном дрогом.
Младост изгубљена у бескрајном листању
Погледајте младе људе око себе. У трамвају, у школи, у кафићу – сви са главама сагнутим ка екрану. Сатима гледају кратке видео записе и савршене животе других људи. Али када их питате нешто озбиљно – шта желе од живота, шта их занима, у чему су добри – најчешћи одговор је слегање раменима.
Није то зато што су глупи или лењи. То је зато што су бомбардовани садржајем који им краде пажњу. Њихов мозак учи да живи у ритму од 10 секунди – толико траје видео. Све што је дуже од тога постаје досадно. И тако, полако, жеља за дубљим разговором, за читањем, за правим истраживањем света нестаје.
Зато што ради исто што и класичне зависности. Када стигне обавештење, мозак ослобађа мали талас допамина – хормона среће. То је тај осећај „ах, неко ме је волео, неко ме је приметио“. А онда желите још. Још један лајк, још један коментар, још један видео.
Али баш као и са дрогом, после тог кратког таласа долази празнина. Осећате се лоше, па поново посежете за телефоном. Круг се затвара. И тако, а да ми то не приметимо, млади људи проводе сате и сате дневно на мрежама, а да заправо ништа не уче или не стварају.
Површност као нова валута
Друштвене мреже су нас научиле да није битно каква си особа, већ како изгледаш на фотографији. Није битно шта мислиш, већ колико „пратилаца“ имаш. Све се мери бројевима: лајковима, прегледима, коментарима.
У овој игри нема места за искреност или рањивост. Ако ниси савршено насмејан и дотеран, немаш чему да се радујеш. А живот, као што сви знамо, није савршен. И зато се млађа генерација све више осећа несигурно, усамљено и недовољно добро.
Последице које сви осећамо
Можда мислите: „У реду, пустите младе људе да губе време, то је њихов проблем.“ Али није. То је проблем целог друштва.
Када површност постане норма, губимо дубину у свему – од веза до политике. Уместо да разговарамо о важним темама, пратимо виралне глупости. Уместо лидера који заиста раде, бирамо оне који знају да направе добре селфије. Уместо друштва које гради, стварамо друштво које само гледа – и то кроз екран.
Важно је рећи да сам интернет није зло. То је алат. И као и сваки алат, може се користити за добро или лоше. Проблем је што су га преузеле корпорације којима није стало до нас, већ само до наше пажње и нашег новца.
Али то можемо променити. Интернет може бити учионица, библиотека, креативни простор, мост до људи широм света. Може нам помоћи да растемо, делимо знање и стварамо заједницу. Само треба да га вратимо тој сврси.
Шта можемо да урадимо?
- Разговарајмо са децом и младима о томе шта гледају и колико времена проводе онлајн.
- Уведимо дигиталне паузе – барем један оброк дневно без телефона.
- Бирајмо садржај – уместо бесмислених видеа, пратимо изворе који нас уче или инспиришу.
- Изградимо отворене и непрофитне платформе које ће служити људима, а не профиту.
Време је да преузмемо контролу
Друштвене мреже су дигитална дрога која уништава свет – али само ако ми то дозволимо. Сваки родитељ, сваки наставник, свака особа може да направи мали корак да промени ту причу. Јер свету нису потребне генерације које знају како да направе савршен филтер. Свету су потребни млади људи који знају како да сањају, мисле, стварају и воле.
А то се не учи на ТикТоку. То се учи у стварном животу.
