U nastojanju da politički diskvalifikuje i dezavuiše studentski pokret i narodnu pobunu građana, A. Vučić pribegava već poznatom sredstvu, predstavljajući proteste, koji traju više od deset meseci, kao isključivo nasilne i kao izraz težnje za preuzimanjem vlasti bez izbora. Koristeći Gebelsovsku propagandnu inverziju, pokazao je da nema pravo i efikasno političko rešenje za sve dublju političku krizu njegovog nasilničkog režima, koji je u ovoj fazi oličen u otvorenoj i sve brutalnijoj diktaturi, uz primenu najgrublje policijske sile i terora, sa ciljem da konačno razbije proteste studenata i sve masovniju i odlučniju narodnu pobunu.

Још једном се показала сва анахроност, не-креативност, подмуклост и безобална осионост његовог диктаторског система владавине. Јер управо је он – и главно извориште насиља и изазивања грађанских сукоба и могућег грађанског рата – у шта се можемо свакодневно уверити. И поред тога што је већ неколико пута проглашавао дефинитивну победу над обојеном револуцијом, показује се да протести и блокаде не јеневају, да се шире и добијају нове облике и додатну снагу.

У њиховом језгру су ДВЕ МИРНЕ СИЛЕ – ПРАВО И ПРИСТОЈНОСТ, о којима је говорио Гете. Оне чине суштину и покретачку осовину ненасилног отпора, што је главно и одлучујуће опредељење ове све шире народне побуне и студентског покрета. Они су сада уједињени у непрестаном отпору овом дубоко криминализованом и диктаторском режиму.

Под фирмом одбране суверенитета и тзв. нормалног живота, и гаранта стабилности, јасно је показана намера А. Вучића и његових служебничких медија да се изнова (по ко зна који пут) користи иста маркетиншка и политикантска агенда. Она је садржана у пропагандистичкој матрици да су сада на делу удари на Србе и Србију са свих страна, и зато треба да се сви окупиимо и саберемо око Аце Србина, јер он оличава национално јединство – без обзира што је починио акт велике издаје прихватајући Охридски споразум којим се Косово и Метохију издвајају из састава српске државе и суверенитета. У том пропагандистичком медијском режимском колоплету, он и даље представља једини гарант стабилности и у досадашњој нашој историји невиђеног привредног развоја, и при томе је своју одбрану власти и диктаторског режима бескрупулозно поистоветио са одсудном одбраном Србије. А сваки критички тон и довођење у питање његовог недемократског начина владавине за А. Вучића и његову клептократску камарилу представља отворени анти-државни и анти-српски чин. Сада је јасно, након бруталног натрајања његових батинашких фаланги у Новом Саду (без обзира што носе ознаке жандармерије и ЈЗО), да је А. Вучић спреман да брани по сваку цену свој опстанак на власти – и у томе нема више никакве сумње, ако је икада заиста и било.

Зато је он, под окриљем све већег броја Агенција за безбедност (које добијају низ изузетно плаћених послова у разним областима), створио своје батинашке групacije лојалиста и криминалаца, увек припремне да примене насиље – и то све под заштитом тзв. регуларних полицијских јединица, које су у потпуности стављене у одбрану напредњачког режима и А. Вучића. Он се не либи да тријумфалистички демонстрира своје присуство у Командно-оперативном центру МУП-а Србије и говори о томе како на лицу места добија потребне информације и очигледно координира дејство жандармерије и његових батинашких фаланги. При томе он и процењује колико је било учесника протеста, користећи очигледно „поуздане и валидне“ податке Безбедносно-информативне агенције. Он није успео да прикрије своје велико задовољство „ефикасним“ дејством полиције: она је коначно показала своје батинашко и брутално лице, ударајући свом силином на окупљене грађане и студенте – и то не само у Новом Саду. То је спровођење његове идеје о тзв. одговорности, а ради се о бруталном осветничком походу. Познато је историјско искуство да ниједног диктатора никада није успела да спасе ни најсуровија политичка полиција и безбедносна агенција.

У исто време, мимо и упркос великим и истрајним протестима и народној побуни, пљачкашка и клептократска клика окупљена око Великог вође наставља да безочно пљачка и пустоши преостале ресурсе ове земље. Све је то и даље јединствена прилика за бескрупулозно богаћење напредњачке тзв. пословне и политичке елите, која је једна од главних осовина диктатуре А. Вучића. Зато је социолог Борис Јашовић у праву када даје одговор шта ова пљачкашка и диктаторска власт брани: „Уместо тога, власт је измислила Ћацилeнд као несвакидашње оружје у борби против студената у блокади, али и као средство којим ће до крајњих граница бешашћа бранити своје на коруптивним основама стечене империје. Стога ако је ко за заступање напретка Србије, онда је то сама власт, при чему треба додати и то да се тај (назови) напредак искључиво односи на приватне рачуне припадника владајуће скупине, што значи да је његова опште-друштвена димензија упитна“.

Овај иницијални студентски протест је прерастао у широку народну побуну и то мимо постојећих етаблираних опозиционих структура, окупљајући самоорганизоване и освјешћене грађане. Дошло је до неопходног и делотворног уједињавања студентског покрета и Забора грађана; они су попунили простор настао неспособношћу политичких странака да постану одлучујући и кредибилан политички фактор у разрешењу и превазилажењу ове најдубље друштвене кризе од доласка напредњака на власт.Очигледно је да је завршена романтична и карневалска фаза овог протеста и да је, након 15. марта и Видовданског окупљања, А. Вучић дефинитивно показао сву своју ограниченост и неспособност да политичким путем реши нараслајућу и све дубљу политичку кризу коју он не жели да види, јер руши цео његов штеточиначки и антицивилизацијски систем. Зато је и посегао за осветничком применом најбруталнијег полицијског и батинашког насиља, проглашавајући да је дошло време одговорности и да је неопходно нормализовати и стабилизовати стање у Србији, које су угрозили протести побуњених грађана рушећи његову идиличну слику о историјским успесима његовог диктаторског режима. То је био само бедни изговор да А. Вучић спроведе акте насиља и батинашког терора које је припремао уочи 15. марта, када је његов режим био на коленима. Тада је од Пионирског парка створио своје последње и одсудно упориште одбране његове власти и базу батинашких лојалиста и криминалних групација. Али и тада су студенти и грађани показали да је опредељење за ненасилни отпор и чување људских живота за њих од пресудне важности – и у томе је величина и узвишени значај њихових настојања да изборе слободу, правду и демократију у Србији.

Уз отворени и брутални обрачун са демонстрантима и применом незабележене суровости његових батинашких сквадри и жандармерије, А. Вучић је кренуо у изборну кампању примењујући већ позната тзв. маркетиншка и медијска средства, али и политички инжењеринг намењен пре свега његовом бирачком телу. Тако је наша јавност засипана толико пута коришћеним предизборним обећањима: повећање пензија, државна интервенција у смањењу цена у трговинским ланцима, отварање (незавршених) путева и тунела, повољни стамбени кредити за младе, смањење камата за готовинске кредите, заштита грађана од самовоље извршилаца. Све су то (у великој мери закаснеле) мере чији је једини циљ да наставе његову праксу вођења даљег поткупљивања његовог бирачког тела спремног да и даље подржавају његову непрестану маркетиншку изборну кампању о потреби одбране Србије од оних који по њему имају једини циљ да се насиљем дочекају власти (јер она једино као неотуђиво право припада њему и његовој криминализованој слугерањској тзв. владајућој елити).

Лешек Колаковски је с пуно права говорио о сукобљености потребе за сигурношћу и потребом за слободом: „Потреба за сигурношћу је једна од најснажнијих људских мотивација, иако је на ратној нози са веома значајном потребом за слободом. Те две аутентичне потребе су међутим сукобљене“. Управо је аутентична потреба за слободом и правдом у средишту ове велике народне побуне коју неће моћи А. Вучић да сузбије и угаси силом која му је једино преостала као средство одржања на власти – што је увек био његов једини циљ.

Сада је коначно јасно да у Србији не постоји хибридни режим, изборна аутократија, полу-демократски систем, већ је на делу огољена и све бруталнија диктатура. А. Грамши је говорио да се „Криза састоји у томе да старо умире, а ново не може да се роди. У интеррегнуму јављају се најразличитији морбидни феномени“. За нас је у овој можда завршној фази дубоке политичке и друштвене кризе од посебне важности питање: како изаћи из очигледног интеррегнума и превазићи морбидне феномене оличене у бруталном насиљу које спроводи А. Вучић и његова батинашка преторијанска гарда.

Он је у праву када каже да је веома тешко борити се са људима без лица (он непрестано производи и изнова именује лидере студентског покрета и народне побуне), јер он не може да препозна светло лице нове политичке генерације која не признаје досадашњи начин вођења политичких процеса оличених у постојању централизоване страначке структуре и неприкосновеног и несмењивог страначког великог вође. Они не познају и не признају култ личности и ослањају се на облике директне демократије и што ширег укључивања студената у процес одлучивања – што је најснажнија негатија окошталог страначког дејства. Овакав начин функционисања одликује и дејство самоорганизованих и политички освјешћених грађана окупљених у Зборовима. Они заједно са студентским покретом мењају смисао и досадашњи анахрони начин вођења политике у Србији, враћајући на тај начин веру да је могуће утицати на промене активирањем воље грађана и на тај начин мењати друштво и његове основне приоритете. Јер како је могуће да је у ових десет месеци организовано више од 20.000 протестних окупљања (укључујући и највеће скупови у Новом Саду, Београду, Крагујевцу и Нишу) и није било никаквих облика насиља. А сада је А. Вучић решио да покаже своју вишструку победу над обојеном револуцијом (која постоји само у његовом политикантском политичком извођењу потпомогнутом „анализама“ безбедносних служби), прибегавајући отвореном и све бруталнијем терору. Надајући се да ће седећи на бајонетима успети да сломи пре свега студентски покрет и народну побуну, не схватајући да на тај начин показује своју немоч, политичку јаловост, анахронизам, али и неспособност да реши ову дубоку и нарастајућу политичку и друштвену кризу.

Врхунац лицемерја, хипокризије и осионости представљају позиви А. Вучића на дијалог – и то после примене бестијалног насиља његових батинашких фаланги којима је непосредно руководио. Он позива студенте, грађане и опозиционе парламентарне странке на дијалог, тврдећи да увек говори истину и да заступа већину грађана који желе стабилност, нормалност, дијалог – и то у његовој извитопереној верзији у којој нема места за стварно суочавање ставова и мишљења, јер једино он поседује тапију на истину и нормалност. И при томе грађане и студенте које притворно (он није способан за цинизам и иронију) позива на дијалог засипа свакодневно најприземнијим увредама и дисквалификацијама. Говорећи при томе како је њему тешко због полицајаца – „тих дивних људи који морају да у сваком месту у Србији чувају ред и мир од оних који по сваку цену желе да их нападну“ – и при томе их оптужује за бруталност. У исто време није показао ни у једној прилици искрenu забринутост за повређене учеснике мирних и ненасилних протеста, јер насиље изазивају и провоцирају његови лојалисти и батинаши под заштитом полиције – сетимо се само Врбаса, Бачког Петровца и Крагујевца. Он и даље учеснике блокада и студентских протеста излаже најгрубљем насиљу, најприземнијој вербалној стигматизацији и нескривеном понижавању – што је иначе његов начин комуникације: „Они више нису нормални. То је чињеница. То је анархо-либерално-левичариско лудило у коме ништа пристојно и нормално више није пристојно и нормално. Ми не смемо да се обрачунавамо са нашим сестрама, са нашом браћом и са нашим људима, ако они немају довољно памети, не мислим интелигенције, ако немају довољно разума, ако су мозгови испрани људима због бруталне пропаганде која постоји код појединих медијских платформи, онда ми морамо да покажемо разум. Наше је да покажемо да поштујемо оне који другачије мисле, да кажемо да смо спремни на дијалог и разговоре ма колико нас вређали, омаловажавали и не разумели шта је то што се дешава у главама људи на политичкој сцени Србије“. Ове речи изговара човек који позива на дијалог, а за 13 година његове владавине није изашао на ниједан телевизијски дијалог, разорио сваку могућност вођења дијалога и дебате у друштву, води маратонске свакодневне монологе демонстрирајући непристојност, ширећи непрестано мржњу и политикантску искључивош, служећи се подметањима, лажима, обманама, манипулацијама и доношењем одлука који су далеко од сваког разумног понашања и мишљења.

Међутим, овај сад већ опипљив интеррегнум отвара простор да се, поред јасно истакнутих захтева студената за доношење одлуке о организовању ванредних парламентарних избора (штатa што нису тражени и јединствени локални избори), одговори и на изузетно важно питање: у којој ће формацији и у колико колона на њих изаћи укупна друштвена опозиција у Србији. Јасно је да кредибилну и одрживу алтернативу не може да створи и материјализује постојећа парламентарна страначка опозиција и да нема ништа од унутрашње кохабитације за коју се залажу неке странке и људи који се баве политичким анализама – то је време неповратно прошло.

Досадашње искуство владавине А. Вучића показује да је он увек спреман да све учини како би показао и медијски употребљивао стварање слике о несолидности, хроничном не-јединству, недостатку политичког програма у редовима парламентарне опозиције али и студентског покрета – јер он је једини гарант и залог јединства и стабилности у Србији. Зато се неминовно поставља питање: Шта да се ради након дуготрајних протеста и побуне грађана и на који начин даље водити политичко и друштвено дејство које ће довести до слободних и демократских избора? А да одлука о њиховом одржавању неће зависити само од добре воље А. Вучића и његове процене о времену које њему одговара да поново организује изборе без икаквих озбиљних промена у сада немогућим изборним условима који одговарају само њему.

Захтевом за расписивање ванредних парламентарних избора студентски покрет је одговорио на захтеве да изађе са политичком артикулацијом својих захтева након пада надстрешнице у Новом Саду. На тај начин је отворено изашао на политичку сцену у којој владају неумитни захтеви реалне политике, зато се јавља потреба за озбиљно и ефикасно политичко организовање. Оно не трпи, посебно када се улази у изборну кампању и изборни процес, импровизацију, недостатак јасне координације у доношењу и спровођењу одлука и политичком дејству. Јер стање у укупној друштвеној и страначкој опозицији је данас такво да се не види и јасно не препознаје у којој мери су они спремни за ванредне парламентарне изборе у организационом, политичком и програмском смислу. Колико постоји организациона спремност да се на ванредним парламентарним изборима оствари победа, без обзира што постоји изузетно велика креативна енергија и одлучност побуњених грађана и студентског покрета да стварајући јединствену Студентску листу отварају пут за промене у нашем разореном друштву. Посебно што су захтеви за радикалну промену изборних услова након свих протеста отишли неоправдано у други план и прихваћена је политичка игра која ће се водити по досадашњим недемократским условима које је успоставио А. Вучић. То је велики изазов али и још већа одговорност да се на предстојећим парламентарним изборима покаже максимални степен организовања и озбиљног вођења целокупног изборног процеса.

Тим више што парламентарне опозиционе странке нису успеле ни након десет месеци трајања ове друштвене кризе да договоре заједничку изборну стратегију за излазак на изборе, нити су успеле да остваре еле-мeнтарну и минималну међусобну комуникацију и политичку сарадњу – што је још више урушило њихов већ добрано нарушени интегритет и углед у опозиционом бирачком телу. Оне су очигледно одустале од стварања Јединствене листе (изузетак чине ДС и странка Двери) у чијем би средишту био студентски покрет али би били и окупљени сви опозициони политички и друштвени актери. То би створило потребну референдумску атмосферу која би била залог могуће победе на ванредним парламентарним изборима. Опозиционе парламентарне странке су се нажалост определили да на изборе иду у више тзв. идеолошки профилисаних колона, верујући у могућу идеолошко и политичко профилисање које је у нашим политичким приликама веома тешко остварити. Оваквим приступом они само додатно показују своју страначку искључивост и не схватанје значаја историјског изазова пред којим се данас налазимо. Али и неспремност да своје уско-страначке интересе подреде стварању јединствене листе која је по свим истраживањима могући гарант изборног успеха на ванредним парламентарним изборима.

Позивати се на успех опозиције у Црној Гори приликом рушења М. Ђукановића или на искуству Северне Македоније приликом промене режима Н. Грујовског је неозбиљно и неделотворно, јер се ради о потпуно другачијем историјском и политичком контексту. Да парадокс буде већи, парламентарне опозиционе странке нису могле ни да заједничким потписима озваниче захтев за одржавање ванредних парламентарних избора нити су то питање званично покренуле у Народној скупштини. А нису нашли ни довољно снаге и политичке доследности да је напусте задајући тиме додатни ударац легитимитету режима А. Вучића, а нису ни одлучније покренуле борбу за остваривање прихватљивих изборних услова. Посебно су про-европски оријентисане опозиционе странке ступиле у својеврсну трку доказивања ЕУ (која има оправдано све мању подршку у Србији) ко може бити прихватљива про-европска и одржива алтернатива за дан после пада диктаторског режима А. Вучића. Тиме се само још даље разбија политичко и акционо јединство опозиционих снага и организација у бештедном сукобу са све репресивнијим насиљем и терором на које се ослања А. Вучић у одбрани свог опстанка на власти. Про-европске опозиционе странке су се јасно определили да иду у једној или више колона (осим ДС-а), а то се може рећи и за странке (осим Двери) које покривају национални и суверенистички део опозиционог блока (за очекивати је да ће А. Вучић створити сијасет листа које су оваквог политичког опредељења али и студентских листа). Оне су изгубиле много на утицају и угледу након неуспешног покушаја обједињавања пре одржавања парламентарних и локалних избора у Београду 2023. године.Искуство локалних избора у Косјерићу и Зајечару је показало да само јединствена листа у којој студентски покрет има највећи акциони и обједињујући капацитет може озбиљно да угрози напредњачки режим. Јединствена студентска листа посебно добија на значају и снази након Видовданског протеста, јер студентски протести прерастају у народну побуну широког опсега и утицаја – што се могло видети и у току овог лета када је практично створен заједнички народни покрет студената и грађана. Ово заједничко дејство и акциона синергија након десет месеци протеста прерасла у народну побуну и постаје најважнији и акционо најспремнији политички чинилац у предстојећој изборној кампањи и борби за ванредне парламентарне изборе али и промену изборних услова.

Ступајући на политичку сцену, Јединствена студентска листа мора да покаже озбиљну и делотворну организациону спремност за вођење и програмско профилисање изборне кампање, ослањајући се пре свега на ДВЕ МИРНЕ СИЛЕ – ПРАВО И ПРИСТОЈНОСТ, доследном придржавању принципа ненасилног отпора који је у темељу ове народне побуне. Постављање питања када ће бити објављена ова листа и који људи ће је чинити је велики изазов у организовању изборне кампање, јер ако људи у њој буду тражили искључиво испуњење својих политичких и идеолошких опредељења и захтева, тада ће ова листа изгубити свој симболички и интегративни смисао и значај. Зато је ово прави тест за схватање наше историјске одговорности и способности за уважавање различитих мишљења која имају заједнички именилац. Он је садржан у тежњи да се оствари главни политички циљ: победа на слободним и демократским изборима што је главни услов за успостављање политичког живота, демократских принципа и институција оличених у подели власти, слободним медијима, функционисању правне државе и остваривању социјалне правде.

У ком правцу ће се даље одвијати народна побуна и дејство студентског покрета зависи пре свега од А. Вучића, јер је он главни фактор који подстиче могућност грађанских сукоба и рата у Србији. Он сада ради исто што је чинио и пред велики скуп 15. марта: превентивно делујући и ширећи страх, најављује сукобе 1. новембра на годишњицу пада надстрешнице и погибије 16 недужних грађана Новог Сада и тешког рањавања Теодоре Мартинко. Позива се А. Вучић при томе на упозорење спољне обавештајне службе Руске федерације која тврди да Брисел припрема Мајдан у Србији и то 1. новембра. Јасно је да сукоби могу да изазову само А. Вучић и његове батинашко-криминалне фаланге уз сајтство полиције и жандармерије. Ова намера је с јасно може видети из његових речи: „Сувише пара је уложено. И зато ће морати да имају завршни покушај преузимања власти на силу. Ми смо спремни за то, спремни смо одавно. Били смо спремни за тај покушај и пре 15. марта. Вероятно смо затечени и неспремни били у децембру, јануару и делу фебруара. А од 15. фебруара смо много спремнији и ствари су другачије“. А. Вучић више и не крије своју намеру да насиљем и терором брани свој опстанак на власти и свој диктаторски начин владавине. Зато је тим више историјска одговорност студентског покрета и побуњених грађана већа и значајнија, садржана у великој обавези да се сачува и одржи пробуђена енергија и нада грађана да су неопходне (што је заслугом А. Вучића све мање могуће) ненасилне и мирне промене овог антицивилизацијског, клептократског и на насиљу заснованог диктаторског режима. Треба имати непрестано у виду упозорење М. Острогорског: „То су наступи нагле и бурне грађанске свести, сличне onим вулканским ерупцијама, које у своје време бљују ватру и пламен, али после себе остављају само лаву, расхлађено блато“.

Izvor: nspm

Oznake: Aleksandar Vučić, vlast, pobuna, protesti