Прочитај ми чланакУ канадским војним круговима ових дана се, барем на нивоу разраде сценарија, размишља о нечему што до јуче није излазило из оквира теоријских вежби.
Како пише Глобе анд Маил, позивајући се на изворе упознате са интерним планирањем, канадске оружане снаге разрађују могућност вођења партизанске борбе у случају да дође до војног упада са југа, односно из Сједињених Држава.
У том контексту помиње се и модел који подсећа на тактику коју су користили авганистански муџахедини – дуготрајна, расута борба, ослоњена на локално познавање терена и флексибилне, мале јединице.
Према речима саговорника листа, претпоставка у тим симулацијама је да би америчка војска могла врло брзо да преузме кључне тачке, и на копну и на мору. Говори се о року од недељу дана, а у неким варијантама чак и о свега два дана.
Канадско војно руководство, наводе исти извори, не гаји илузије о сопственим капацитетима. Број људи и количина наоружања, како се признаје у затвореним круговима, нису довољни за класичан одговор знатно снажнијем суседу.
Због тога се у разматрањима појављују методе попут саботажа и заседа, уз интензивну употребу беспилотних летелица. То су, у овој логици, средства која би могла да успоре противника и продуже отпор.
Важно је, међутим, додати и оно што се често изгуби у насловима. Глобе анд Маил наглашава да су односи између канадских и америчких војних структура и даље позитивни. Нема знакова непосредног погоршања сарадње, барем када је реч о свакодневним контактима и заједничким обавезама.
Један од извора ипак указује на хипотетички окидач који се разматра у аналитичким круговима. Према тој процени, сигнал за могуће погоршање ситуације могла би бити одлука Вашингтона да прекине партнерство у оквиру НОРАД-а.
Након тога би, чисто теоријски, америчке снаге могле добити наређење да силом преузму контролу над Канадом. Важно је подвући да се ради о мисаоном експерименту, а не о процени непосредне опасности.
Сам лист додатно појашњава да је комплетан процес моделирања имао пре свега информативни карактер. Канадско политичко и војно руководство, како се наводи, не сматра да је сценарио упада суседне државе реалан или вероватан у догледно време.
Ипак, шири политички контекст даје овим анализама додатну тежину. Почетком јануара Блоомберг је писао да у Канади постоји забринутост да би земља могла постати следећа мета притисака америчког председника Доналда Трампа, након Грендланда и Венецуеле. Та бојазан не долази из празног простора.
Још 2025. године Трамп је тадашњег премијера Канаде, који је у међувремену поднео оставку, Џастина Трудоа, назвао „гувернером великог савезне државе Канаде“. Изјава је дошла у тренутку озбиљних несугласица око могућег увођења америчких царина на канадску робу.
Касније је Трамп отишао и корак даље, поручивши да би Канада могла да избегне трговинске намете и добије војну заштиту уколико би постала део Сједињених Држава.
Све то, посматрано заједно, објашњава зашто се у Отави, макар на папиру, разматрају и овакви сценарији. Не зато што се верује да ће се они остварити сутра или прекосутра, већ зато што геополитика често воли да изненади онда када се чини да су ствари стабилне.
Где је граница између теоријског планирања и стварне политике, и колико се брзо та линија може померити, остаје питање на које данас нико нема јасан одговор.
