Командант елитне јединице Кудс иранске Револуционарне гарде, Есмаил Кани, поново се нашао у центру бројних спекулација и гласина док траје рат Ирана са Сједињеним Америчким Државама и Израелом. На друштвеним мрежама последњих дана кружи тврдња да је овај високи ирански командант можда чак ухапшен или погубљен због сумње да је сарађивао са израелском обавештајном службом Мосад.

Иако за сада не постоји званична потврда ових навода, бројне околности додатно подстичу сумњу. Кани је у више наврата успео да преживи нападе у којима су погинули готово сви остали присутни. Управо због тога у јавности су се појавиле теорије да би могао бити повезан са израелским обавештајним структурама.

Један налог на друштвеној мрежи Икс објавио је тврдњу да је Есмаил Кани погубљен од стране Иранске револуционарне гарде, након што је претходно био приведен због сумње да је агент Мосада. Иста информација убрзо је почела да кружи и на другим профилима, али без икакве званичне потврде из Техерана.

Кани је на челу снага Кудс од јануара 2020. године, када је на том месту наследио генерала Касема Сулејманија, који је убијен у америчком ракетном нападу у Багдаду. Јединица Кудс представља најважнију структуру за спољне операције Ирана и има кључну улогу у координацији савезничких група широм Блиског истока.

Међутим, током Канijeвог мандата иранска мрежа савезника претрпела је огромне губитке. Убијен је лидер Хезболаха Хасан Насралах, политички лидер Хамаса Исмаил Ханије, као и више десетина високих команданата Револуционарне гарде. Недавно је у нападу страдао и врховни вођа Ирана ајатолах Али Хамнеи, заједно са више високих безбедносних функционера.

Упркос свему томе, име Есмаила Канија није се нашло на списку погинулих. Управо та чињеница додатно је распламсала сумње да се иза његовог преживљавања можда крије нешто више.

Током последње две године Кани се нашао у близини више покушаја атентата у којима су страдали највиши ирански званичници. У појединим случајевима медији су га чак проглашавали мртвим, али би се он касније поново појавио у јавности. Тако је у јуну 2025. године виђен на једној прослави у Техерану, у цивилној одећи и са бејзбол капом, изгледајући потпуно здраво.

Слична ситуација догодила се и у октобру 2024. године, када је прво објављено да је погинуо, да би се потом појавио на државној телевизији.

После снажног продора израелских обавештајних структура у руководство Хезболаха, који је омогућио систематско елиминисање њихових лидера, Иран је покренуо интерну истрагу због могућег безбедносног пробоја. Према изворима из региона, Кани и чланови његовог тима налазе се у изолацији и подвргнути су испитивању.

Додатну сумњу изазвала је и чињеница да је Израел недавно објавио списак иранских и проиранских званичника које планира да елиминише. Иако је тај списак описан као „потпун“, на њему се није нашло име Есмаила Канија.

Управо тај детаљ подгрејао је нове спекулације да би у самом врху иранских структура могао постојати човек који ради за израелску обавештајну службу.

Ко је заправо Есмаил Кани, човек о коме последњих дана круже можда и најмрачније спекулације из самог врха иранске војне структуре? Да ли је реч о обичном генералу који је, стицајем околности, преживео низ удара? Или о човеку око кога се годинама скупља толико сумњи да су и најискуснији посматрачи Блиског истока почели да постављају питање које до јуче нико није смео ни да изговори: да ли је Мосад имао човека у врху иранске војске?

Есмаил Кани је командант иранских снага Кудс, спољне, експедиционе и обавештајно-оперативне гране Револуционарне гарде. На то место дошао је у јануару 2020. године, после ликвидације Касема Сулејманија у америчком нападу у Багдаду. Ројтерс наводи да је Кани рођен у Машхаду, да је ветеран иранско-ирачког рата, и да је још од 1997. био заменик команданта Кудс снага, што значи да деценијама припада самом језгру иранског безбедносног апарата.

За разлику од Сулејманија, који је био икона, човек фронта, харизматичан, медијски присутан, и дубоко повезан са иранским савезницима у арапском свету, Кани је од почетка важио за далеко затворенију и тишу фигуру. Ројтерс је још 2024. писао да је имао слабији утицај међу арапским савезницима Ирана, делом и зато што није имао Сулејманијеву харизму, а делом зато што није течно говорио арапски, што је важно у одржавању односа са Хезболахом, ирачким милицијама и јеменским Хутима.

Према анализама Иран Прајмера, Кани је годинама био више административни и логистички човек унутар Кудс структура. Док је Сулејмани био окренут западном фронту, односно Ираку, Сирији и Либану, Кани је имао већу улогу у источном правцу, нарочито у вези са Авганистаном и Пакистаном. Иста анализа наводи да је управо он био задужен за део финансијских токова ка иранским савезницима, као и за унутрашњу координацију и логистику.

То значи да не говоримо о неком споредном официру, већ о човеку који је деценијама био дубоко усађен у механизам иранске регионалне моћи. Кудс снаге су, по Британики, кључни инструмент иранског деловања ван граница земље. Оне су помагале организовање Хезболаха, подржавале шиитске милиције у Ираку, режим Башара ел Асада у Сирији, Хуте у Јемену и друге компоненте онога што се често назива „осовином отпора“.

И баш зато је Кани данас толико важан. Јер ако је он заиста човек од поверења режима, онда његово стално преживљавање може бити само резултат опреза, среће или добре заштите. Али ако би се икада показало да је изнутра био компромитован, то би значило да је Иран доживео један од најтежих безбедносних пробоја у својој модерној историји. За сада, међутим, мора се јасно рећи: нема званичне потврде да је Кани био агент Мосада, ухапшен или погубљен. То су за сада тврдње које круже друштвеним мрежама, регионалним медијима и незваничним каналима.

Одакле онда толике сумње?

Прво, из самог обрасца догађаја. Током његовог мандата, иранска мрежа савезника претрпела је тешке губитке. Ројтерс наводи да су, док је Кани на челу Кудс снага, ирански прокси савезници имали озбиљне ударце, укључујући израелске ликвидације високих личности. У текстовима који су се појавили касније, тај низ губитака постао је још упадљивији у јавном наративу: лидер Хезболаха Хасан Насралах, бројни команданти повезани са Ираном, важни безбедносни кадрови, а Кани је изнова остајао жив.

Друго, ту је случај из октобра 2024. Тада су се појавили извештаји да је Кани нестао након израелских удара на јужно предграђе Бејрута. Ројтерс је тада, позивајући се на двојицу високих иранских безбедносних званичника, објавио да се за Канија није чуло после тих удара и да су Иран и Хезболах изгубили контакт с њим.

У том тренутку на Блиском истоку већ је владала атмосфера нервозе и сумње. Израел је дубоко продирао у безбедносну структуру Хезболаха, ударао по кључним људима, и све је изгледало као да неко изнутра отвара врата. Када је објављено да је и Кани нестао, многи су помислили да је и он мртав. Али само неколико дана касније појавио се поново у јавности. Иранвајер је забележио његово појављивање на сахрани Абаса Нилфорушана, што је окончало гласине да је убијен.

То, међутим, није смирило причу. Напротив. Поједини медији и регионални извори почели су да тврде да је био под интерном истрагом и испитивањем због могућег безбедносног пробоја. Најопрезније формулисан извештај о томе дао је лист Тхе Натионал, који је ових дана писао да су, према неименованим регионалним изворима, Кани и његов тим били у изолацији и подвргнути испитивању после израелског продора у Хезболах. Али важно је поновити: тај навод није потврђен званично из Техерана.

Трећи разлог зашто сумње не престају јесте Канијево необично појављивање и нестајање из јавности. Током дванаестодневног рата, више извора га је проглашавало мртвим, да би се он после тога појавио жив. Према Тхе Натионалу, сличан образац се видео и раније: прогласе га несталим или мртвим, а онда се неочекивано појави на некој манифестацији или државној телевизији. Такав образац, у атмосфери општег страха и обавештајног рата, природно храни сумње.

Четврти елемент је симболички, али у оваквим системима важан. Тхе Натионал наводи и да се Канијево име није нашло на једном од израелских спискова лица за елиминацију који су циркулисали у јавности. То само по себи ништа не доказује, јер такви спискови могу бити непотпуни, намерно пласирани или пропагандни. Али у условима када су многи други страдали, а он стално остаје изван домашаја, то је за многе постало додатно гориво за сумње.

Али да ли постоји иједан чврст доказ да је Кани сарађивао са Мосадом?

Према ономе што је тренутно јавно доступно из релевантних извора, не постоји. Нема званичног документа, нема јавне оптужнице, нема службене потврде Техерана, нема кредибилне независне истраге која би доказала ту тврдњу. Постоје биографски подаци, постоје извештаји о нестанцима, појављивањима и унутрашњим безбедносним сумњама, али нема коначног доказа.

Оно што постоји, међутим, јесте његова дуга и веома озбиљна улога у иранском безбедносном систему. Иран Прајмер наводи да је Кани још од почетка осамдесетих у Револуционарној гарди, да је прошао рат, да је водио јединице на фронту и да је касније имао кључну улогу у регрутовању и управљању мрежама, укључујући и авганистанске шиитске борце који су се борили у Сирији. Уз то, Сједињене Државе су га санкционисале још 2012. због улоге у пребацивању новца и оружја иранским савезницима.

Дакле, ако неко жели да га представи као човека који је био сувише високопозициониран да би могао бити „жртвован“ у јавности, за такав аргумент има основе. Али ако неко жели да каже да је баш зато био идеалан за дугу обавештајну инфилтрацију, и то ће звучати заводљиво. Проблем је што су обе приче за сада више политичко-обавештајне конструкције него доказане чињенице.

Још једна ствар је важна за разумевање Канија. Он није Сулејмани. То није само ствар стила, већ и структуре моћи. Сулејмани је био лице једне епохе, човек који је лично повезивао Бејрут, Багдад, Дамаск и Техеран. Кани је наследио ту мрежу у времену када је она већ била под огромним притиском. Неки аналитичари зато његову „слабију“ позицију објашњавају не нужно издајом, него тиме да једноставно није имао капацитет да одржи оно што је Сулејмани изградио. Ројтерс је управо на то указао, наглашавајући да Кани нема исти утицај међу арапским савезницима.

То је можда и најважнија линија раздвајања између анализе и сензационализма. Јер једно је рећи да је под Канijем систем ослабио. А сасвим друго да је он лично био човек Мосада. За ово прво постоје чињенице и последице које се могу видети. За ово друго, барем засад, постоје само индиције, гласине и ратна магла.

Можда баш та ратна магла и јесте део шире игре. У обавештајним ратовима, понекад је довољно да противника натераш да сумња у сопствене људе. Ако у Техерану неко почне да гледа сваког преживелог генерала као могућег издајника, онда је то већ победа, чак и ако никада не буде доказано да је тај човек стварно сарађивао са непријатељем. Израел и Иран већ годинама воде и такав, невидљиви рат: рат ликвидација, инфилтрација, саботажа, дезинформација и страха.

Кани је, у том смислу, постао симбол једне веће приче. Не само питања ко је он, него и колико је Иран заправо пробијен изнутра. Ако је безбедносни апарат заиста дозволио да толики кључни људи буду ликвидирани, онда неко мора да одговара. А у таквим системима, када крене тражење кривца, најопасније место није на фронту него на врху пирамиде.

Зато се данас свако његово појављивање чита као сигнал. Ако се појави у униформи и снажном јавном наступу, тумачи се као порука да је и даље у милости режима. Ако га нема, одмах крећу гласине да је под истрагом, у кућном притвору, у изолацији или горе од тога. Ако се појави скромно, у цивилу, то неке подсећа на човека који је преживео, а друге на човека коме више не верују.

И ту долазимо до кључног питања: шта данас заиста знамо о Есмаилу Канију?

Знамо да је дугогодишњи припадник Револуционарне гарде. Знамо да је од 2020. командант Кудс снага. Знамо да је имао важну улогу у источној стратегији Ирана, нарочито у вези са Авганистаном и Пакистаном. Знамо да је био под америчким санкцијама. Знамо да је више пута нестајао из јавности, па се појављивао. Знамо да су о његовој судбини више пута кружиле контрадикторне информације. И знамо да је његово име данас окружено сумњама какве ретко прате активног шефа једне тако осетљиве структуре.

Али не знамо да ли је био издајник. Не знамо да ли је био ухапшен. Не знамо да ли је погубљен. Не знамо ни да ли су приче о његовом испитивању само део психолошког рата. Управо зато, сваки озбиљан осврт на ову тему мора да заврши са истом реченицом: прича о Есмаилу Канију је прича о сумњи, али још не и о доказу.

Ипак, у времену када се режими ломе не само ракетама него и информацијама, понекад је и сама сумња довољна да један човек постане опаснији мртав него жив. Ако је Кани невин, онда је човек кога је рат претворио у симбол параноје. Ако није, онда је реч о фигури која би могла објаснити како су ударци по Ирану постали тако прецизни, тако дубоки и тако понижавајући. До тада, он остаје једна од најзагонетнијих личности савременог Блиског истока

Извор: Србин инфо, Нова С

Ознаке: Израел, Мосад, национална гарда ирана, рат