Prema pisanju Birna, kineski državljanin Cuj Guanghaj i Britanac Džon Miler, uhapšeni u Beogradu po američkoj poternici i smešteni u kućni pritvor sa nanogicama, uspevaju da „nestanu“ u noći između 3. i 4. avgusta. Prema podacima BIRN-a, njima je tokom boravka u pritvoru bilo omogućeno da koriste mobilne telefone i internet, a reakcija nadležnih institucija trajala je čak 11 dana, toliko je bilo potrebno da se predlog za pritvor i raspisivanje poternice prosledi sudu.

Аларми система надзора показују да су обојица у готово идентичном минуту покушали да уклоне наногице, што снажно упућује на закључак да је бег био синхронизован и пажљиво планиран. Ипак, уместо хитне акције, у систему појављује се вишесатни „празан ход“ који им даје предност да безбедно напусте адресе.

Бранилац двојице странаца, Горан Петронијевић, сумња да је реч о класичном бекству. „Сматрам да су моји клијенти отети, и то од стране државе која их потражује“, изјављује он, алудирајући на САД. Као аргумент наводи да су станодавци позвали његову канцеларију да преузме њихове личне ствари што, по њему, значи да они нису сами спаковали пртљаг и побегли.

Док се двојици осумњичених омогућава слобода комуникације, домаћи активисти и студенти ухапшени због протеста или објава на друштвеним мрежама добијају знатно строже мере: без телефона, без интернета, без посета. Тај контраст показује да у Србији „правила“ зависе од политичког и геополитичког контекста, а не од закона.

Овај случај открива три велике пукотине система:

1. Правна несигурност и бирократска спорост. Потерница касни једанаест дана, што је у пракси вечно у бекству. Сви учесници у поступку преносе одговорност једни на друге, док се јавности шаље порука да „све иде по закону“.

2. Могућност интервенције великих сила. Сумње адвоката да је у питању отмица делују сензационалистички, али нису без основа у свету где се операције ЦИА и МИ6 одвијају ван јавног надзора. Ћутање америчких власти само храни спекулације.

3. Политички критеријуми у правосуђу. Домаћи активисти третирају се строже од осумњичених за међународни криминал, што јасно говори да правосуђе није једнако за све.

Коначно, било да су побегли или отети, случај Цуја и Милера осветљава проблем који се не може сакрити: Србија нема институције које су у стању да самостално и ефикасно поступају, већ по правилу остављају простор за злоупотребе, како домаћих центара моћи, тако и страних служби.

Izvor: Birn

Oznake: miler i cuj, nanogice, pritvor, bekstvo iz zatvora