Подешавања / Settings

Нас нико не пита хоћемо ли да гледамо РТС или не, нико не пита да ли 1,5 милиона могућих претплатника може да издвоји додатних 500 динара месечно, што укупно чини 6,25 милиона евра месечно, а годишње 75 милиона евра додатног намета на тотално пропали народ ове државе.

У избегличкој кризи грађани Србије жртве су двоструког лицемерја. Европског, јер Унија, у коју хрлимо, новац за помоћ дели по принципу чланске карте. И домаћег, јер се Влада Србије води паролом „не можете ви нама толико новца да закинете колико ми можемо да будемо добри према мигрантима“, што ће платити грађани Србије.

Косова се одрекао Вучић кад је потписао овај или онај документ… Не, то је урадио Тадић својевремено, кад је потписао оно… Не, то је много раније учинио Милошевић… Неки би се вратили и у Титово време, трагајући за кривцем и издајником… Историја нас учи да се нека територија може изгубити само онда када је се одрекне народ.

Због све актуелније теме и најаве да ће Косово бити примљено у чланство УНЕСКО осећам људску и моралну обавезу да са вама поделим један мој разговор који сам 2001.године обавио са саветником команданта Бондстила г-дином Џоном Даниелом Фернандезом у порти цркве Св. Никола у Штрпцу.

Истражујући поријекло своје породице открио сам да је наша прапостојбина Македонија (Стара Србија), да су се као српско племство јуначко борили у Косовској битци, након ње преко Црне Горе дошли у Далмацију, Херцеговину, Босну и Лику.

Ракетама из Каспијског мора вешто је дочарана будућност света у случају да до америчко-руског помирења не дође

Некад смо славили кад у фудбалу победимо Немце, Шпанце, или Бразилце, а данас прангијамо кад у зауставном времену добијемо ове пећинаре у Елбасану. Свака част Толету, свака част Вучићу!

Академик САНУ и књижевник Матија Бећковић је, коментаришући протесте испред Скупштине Црне Горе, оцијенио „тешко земљи у којој се такви скупови одржавају и такви захтјеви постављају”.

Издаја је много релативна ствар, данас неупоредиво релативнија него икада. Тим пре што на челу светске силе која малим народима диљем планете доноси само ратове, беду, глад и агонију, седи човек који је и пре него што је ступио на престо добио Нобелову награду за мир.

Иако по резултату извесни, избори би за Вучића бити судбоносни: не би му донели мир, али би шансу, можда последњу.

Пише: Борис Степанов

Познато је да су две најсиромашније земље Источне Европе – Румунија и Бугарска – примљене у Европску унију 1.јануара 2007.године. Новајлије су се тада радовале зато што су (најзад) постале цивилизовани Европљани. Тада су мислили да ће врло брзо да почну да живе сито и богато. Надали су се да ће моћи слободно да шетају по Старом континенту, и да ће тамо зарађивати.

Што год се више удара у демократска прса, Србин је све искључивији. Нема код Срба, самозваних демократа, либерала, ни трунке разумевања за оно што кажу њихови идеолошки, политички опоненти.

Према серији чланака које је недавно објавио „Баренц обсервер“, Кина и Русија појачавају сарадњу у експлоатацији природних ресурса на руском Арктику (видети овде и овде). Иако ово није богзна каква новост, оно што је интересантно јесте могућност да је такав обим сарадње подстакнут санкцијама Запада против Русије, наметнутих због интервенције Русије у Украјини и анексије Крима.

Већина која би реченицу из наслова прочитала пре рецимо 12 месеци, вероватно би главом одмахнула и прокоментарисала – „то су бајке, нема шансе да се то деси”. Додуше, део њих би исти став заузео и данас.

Прва реченица је увек најважнија. „Историјски гледано, моја земља је била одани савезник Сједињених држава са којима се раме уз раме борила у оба светска рата.“[3] Одличан увод пара вреди, а у овом случају и остајања на власти.

Политички аналитичар Мирослав Лазански оценио је да су страни фактори спонзори незаконитог прислушкивања и монтирања снимака с циљем компромитовања актуелне власти у Републици Српској и њеног председника Милорада Додика, који није по вољи одређених центара моћи из иностранства.