Pročitaj mi članakPobožni i čestiti Hadži Nedeljko Kangrga bio je lekar i pravoslavni misionar. Video je i čuo mnogo šta od ljudi s kojima se sretao, pa je štošta i zapisao. U jednom od svojih zapisa, pod naslovom „Tako je govorio jedan seljak“, naslikao je umiranje srpskog domaćina kome je prisustvovao. Iz skromnosti, sebe je predstavio kao „doktora Vidoja“.
Ево шта он каже:“Пролазио сам журно једног раног поподнева хирушким шок – одељењем да видим неке од својих болесника. Љубисава сам знао само из извештаја колега, да је млађи човек, да је оперисан од застарелог гнојења у трбуху и да једва ако се извуче из тешког стања. Погледах према његовој постељи и хтедох проћи, кад он, спазивши ме, повика за мном јаким гласом:
-Докторе,… докторе…!
Упитах се у том тренутку шта би он могао баш од мене да тражи, па се вратих. Улазећи у собу видим: човек сео на постељу, на лицу му сија благ осмејак и израз као да се решио свих брига, а став као да говори да се у њему нешто значајно збива. И у магновењу, сводећи своје знање о „његовом случају“ и упоређујући га са овим изненадно повољним његовим изгледом, помислих: шта је сад ово. И пре но што моја мисао доби завршан облик, ја зачух радостан глас пун свечаног узбуђења:
– Докторе, ја умирем! ‘Одите овамо да се поздравимо!
Збуних се. Помислих најпре да је човек у бунилу, па приђох ауторитативно, као што доктори умеју, његовој постељи, пипнух пулс и трбух, па да га утешим рекох: – Немојте, Љубисаве, нисте ви тако лоше! Будите стрпљиви, биће боље!
Међутим, Љубисав није марио за мој преглед, и понет неким сазнањем, а потпуно свестан, одговори ми:
– Ма не, докторе, ја заиста умирем. Ја знам да морам умрети. Таква је моја болест. Него сам вас звао да се од вас опростим и да кажете својим колегама да им захваљујем на свему што су за мене учинили. Потрудили су се колико су могли…
Видећи пред собом свесна човека у његовом свечаном тренутку, видећи у његовом лику неку духовну вредност коју нисам ни слутио, ја се осетих као на молитви, измакох се и стадох готово мирно, посматрајући с поштовањем како се овај сељак опрашта са животом. А он, седећи на својој самртничкој постељи полууздигнуте главе, сваки пут крстећи се широким покретима, говораше отприлике ове речи:
– Боже, хвала Ти на дару! Хвала Ти на оволико колико сам поживео! И опет: Боже, хвала Ти на дару!
Док је мене хватала вртоглавица од његове „теологије“, и док сам размишљао како пред собом видим савременог Јова, чудећи се од куд му у овом тренутку тако кристално јасан хришћански став према смрти, и довијајући се да погодим у којим се то оквирима његов духовни живот могао дотле развијати, – признавао сам да овакво схватање живота као дара Божјег и овако јасне речи у самртном часу ја, који по своме позиву деценијама испраћам на онај свет и неуке и учене, још не чух. Глава као да ми је горела од ових размишљања. Видео сам и по трећи пут: свечан знак крста, и чуо речи: „Боже, хвала Ти на дару!“ Па онда:
– Свети Алимпије, заштитниче мога дома, Крсна Славо моја, помози мојој деци да сачувају веру. Нека те и она увек славе!
Чинило ми се да сам био на богослужењу, а да је Љубисав стајао пред олтаром. Али у недоумици шта као лекар да кажем човеку, излазећи само рекох: – Биће добро, Љубисаве, биће добро!
И док сам журио даље за неким другим послом, размишљао сам: „Свако би могао да позавиди Љубисаву на оваквом умирању. Таквом смрћу бих и ја волео да умрем! Знам поуздано, Господе, бићеш милостив слуги Твоме Љубисаву!“
Кад сам кроз сат – два завршио свој посао, одох поново да видим шта је било са Љубисавом. Рече ми сестра:
– Љубисав је умро у 15 часова. Полако се гасила свест. Звао је неке чланове своје породице. И најзад, срце је престало да куца…
Шта, дакле, на то да кажем? Тај човек, далеко од својих најближих, немоћан и тако рећи затворен на такво једно место које зна само за муку и бол, где се изнемогло, некад полусвесно или несвесно, пати и не ретко опрашта са животом, – понашао се као да његова животна драма тек сада иде ка врхунцу. Као да се одиграва у присуству духовних бића која га гледају. Као да је стао пред самог свога Створитеља, па му ничије друштво више и не треба. А он се према своме Створитељу, свестан свога „бити ли не бити“, понаша као према милостивом оцу, кога воли, и та га љубав испуњава смислом и срећом и у смртном часу“.
Свештеник Живко Тодоровић, парох у родном месту Светог владике Николаја, Лелићу, године 1957. оставио је запис о сељаку и солунском борцу, Драгићу Радосављевићу, из тог истог села.
Драгић је био честит домаћин, побожан човек који је редовно ишао у цркву и помагао јој. Много је поштовао Владику Николаја и волео Светог Јустина Ћелијског, који се у то време подвизавао близу Лелића.Иако неписмен, био је вешт зидар. Свештеник о том сељаку – богомолнику бележи:“Његова главна карактеристика као човека била је та што је био добар радник и земљорадник, а поред свега тога највише је волео да недељом и празником дође у цркву. Кад би дошао у нашу цркву, знало се у њој његово место: кад стане стајао је у ставу мирно, од почетка до краја службе, никуд се није помицао и цела га је црква гледала. Људи су се на њега угледали како треба у цркви стајати и владати се. И свештеник је имао шта да научи од њега, од његових покрета и понашања. Из његовог је лица зрачила нека чудна побожност, која је на друге слала неку благост и оплемењивала оне који су се са њим дружили/…/. Једнога дана, кад се набројило време његовог земног живота, чика Драгићу је дошао час да мре. Зове мене један од његових синова, и каже: „Тата ‘оће да се исповеди и да се причести, па дођи, молим те, оче“. Ја пођем и нађем деду где седи на столици крај кревета. Кад ме виде, он рече: „Е, оче, ја ‘оћу да се исповедим“. И онда рач по реч, човек по човек, исповеда се он Богу преда мном. Тиштало га је, између осталог, да ли је грех што је ратовао. Он не зна да ли је кога убио, али претпоставља да је у рату морао док је пуцао и док је као поднаредник командовао. Онај ко се брани тај не убија, то је одбрана слободе и части своје Отаџбине. После исповести и причешћа ја сам отишао кући.
Чика Драгић је онда зовнуо свог сина Николу и казао му: „Сине, седи овде крај мене… Е сине дошло је време да се растанемо, да ја идем Богу на истину“. Потом је замолио сина да га изведе на праг кућни. Кућа им је била стара, пола брвнара, пола зиданица. Било је јутро и хтео је да види сунце. „На праг кућни ‘оћу да седнем, вели, и ‘оћу да гледам у сунце са небеског свода. Много сам га пута гледао и дивио се сунцу као створењу Божјем које нас греје и обасјава. ‘Оћу сада да га последњи пут видим. Дошло је време да се селим из овога света у небески свет“.
Онда се помоли овако: „Јарко небеско сунце и Господе Боже, Створитељу наш, хвала Ти што сам ишао кроз овај свет. Хвала Ти што си ме довео кући из ратова. Хвала Ти, Господе, што са овог прага могу и сад да гледам сунце кога сам радо и као дете данима и годинама гледао са овог прага. Хвала Ти што кости моје нису остале негде у борбама на Кајмакчалану, или у некој другој бици. Хвала ти што си ме удостојио да дођем овде и да се опростим са мојом кућом и са мојим кућним прагом, преко кога су прелазили деца моја и унучићи моји. Да се опростим са кућом мојом у коју су улазили жетеоци моји и копачи моји и косиоци моји. Хвала Ти, Господе, што могу да се опростим са целом мојом родбином. Хвала Ти, што могу да поздравим сунце јарко, које је обасјавало госте што су о Слави долазили мени, о светом Николи моме и о Преслави мојој Спасовдану. Хвала Ти, Боже, што сам доживео ове године. Хвала Ти што си ме научио и упутио у цркву да идем. Хвала и Владици Николају што је озидао цркву у Лелићу. Хвала Ти, Господе, за све, хвала Ти!“
Кад је то све лепо изговорио, онда је рекао сину: „Е, сад, мој драги сине, опрости ако те је отац твој некад увредио… Врати ме сине, опет у кућу да целивам икону славе моје, Светог Николе“. Кад је пољубио икону рече: „Сад ме спусти у постељу и запали ми свећу. Сад ћу душу Богу да предам“. Кад је син Никола све то урадио, старац је још два – три пута погледао сина, прекрстио руке на грудима, насмешио се два – три пута отворио уста и – дао Богу душу“.
Тако су умирали српски побожни домаћини, „што у дому своме/ палише кандила Богу Предвечноме“, како записа Свети владика Николај у својој „Небеској Србији“.
