Под „политичким ционизмом“ подразумева се тежња ка стварању јеврејске државе – у време када је покрет који је био носилац те националне идеологије настао – на просторима делова неколико отоманских административних јединица (вилајета Дамаск и Бејрут, те аутономног Јерусалимског мутесарифлука). Оне су обухватале, како се сматра, древне јеврејске земље. Уз то, разуме се, модерни ционизам укључује и насељавање Јевреја расељених широм света на тим просторима.
Пише: Драгомор Анђелковић
Утемељивач „политичког ционизма“ био је Теодор Херцл (1860-1904), мађарски Јеврејин – по занимању новинар, публициста и правник – аутор чувеног дела „Јеврејска држава“ (1896). На тим теоријским темељима он је и политички деловао, те оснивачи „Свртску циîнистичку организацију (1897) и исте године сазвали први Циîнистички конгрес у Базелу. Тако је посејано семе из кога је на крају изникао савремени Израел.
Полазећи од тога не треба ни рећи да он у јеврејског држави данас има огроман, готово култни значај, као и да је омражен у већем делу арапског и муслиманског света. Као „отац“ модерног ционизма сматра се, на обе стране, концептуалним творцем Израела. Стога, што је и логично, у тој земљи се слави на све могуће начине. Али необично је само по себи али и у формули међународних односа, када и официјелна Србија у некој мери према њему има идолопоклонички однос.
Чињеница је да су његови преци у једном периоду живели на простору Републике Србије. Деда и баба тог чувеног човека били су становници Земуна, тада града под врховном влашћу Будимпеште (као центра једног дела двојне Аустроугарске монархије), и у том месту које је и тада имало српску већину, рођен је Теодоров отац Јаков. У Земуну, сада већ са статусом београдске општине, донедавно су почивали и остаци тате и маме другог поменутог, односно деде и бабе првог наведеног Херцла.
Они су на основу одлуке потомака, те договора Србије и Израела, крајем јула 2026. године пренети из наше земље и сахрањени на тзв. Херцловом брду у Јерусалиму. У вези са тим у Београду је одржана официјелна државна и дипломатска церемонија, односно помпезни испраћај земних остатака Херцлових предака, у чему је у име владе Србије учествовао министар спољних послова наше земље, Марко Ђурић.
Он је том приликом исказао дивљење „оцу модерног ционизма“ те истакао „понос што је Београд историјски повезан са њим“. Уз то је нагласио да „Србија поносно стоји уз јеврејски народ“ сада када се он поново суочава „са великим притисцима широм света“.
Такво понашање крајње је непримерено, односно у потпуности одржава квислиншки, и то искључиво лично мотивисани, карактер СНС узурпаторског режима. Било је у свету квислинга из вере тј. идеолошких разлога, али ови наши су обични саможиви преваранти. И то сваким својим потезом демонстрирају!
Херцл је у епицентру великог, већ дуже од једног века актуелног, геополитичког сукоба који се тренутно налази у фази нове ескалације. Не ради се само о историјској личности, већ о актуелном војнополитичком симболу, у вези са којим постоје опречна мишљења у разним деловима света, те се око њега ломе опасна копља. Присетимо се само шта се тренутно дешава у Персијском заливу са глобалним прворазредним последицама, ако смо заборавили димензије проблема којим се бавимо.
Срби у вези са неким питањима, као што је рецимо статус Републике Српске и спречавање претварања целе Босне и Херцеговине у базу радикалног исламизма, имају заједничке интересе са Израелом. Око неких других ствари, рецимо по косовском питању, ситуација је сасвим другачија.
Од 22 чланице Арапске лиге – међународне организације која окупља државе поменутог народа – 9 чланица је признало лажну косовску државу док 13 земаља из њеног састава то није учинило те подржавају територијалну целовитост и интегритет Србије. Опет, Израел је не само признао сецесионистички акт Приштине већ и учествује у обуци и опремању њених нелегалних паравојних снага.
Постоје и бројни други разлози – од геополитичког контекста надметања великих сила до терористичких претњи – који рационално говоре против сврставања Србије на страну Израела, односно указују да је за нас најпаметније да заузмемо неутралну позицију у вези са палестинско-јеврејским сукобом и свим оним што се на њега надовезује у ширим оквирима.
У конкретном случају, било је довољно да Србија тихо изађе у сусрет Израелу по питању сеобе земних остатака деде и бабе Теодора Херцла, те да омогући израелској амбасади да тим поводом организује неку своју свечаност ако то жели. Али је геополитички сумануто а не само ирационално, што је званична Србија у тој деликатној ствари директно узела учешће, те поводом ње дала Израелу свестрану подршку.
Јеврејска држава се према нама понаша крајне утилитарно, па и егоистично, што је и нормално за озбиљне земље. Насупрот томе наш режим се пред јеврејским моћницима увија налик црвима, те интересима Израела подређује српске.
Да је тако довољно је сетити се фамозног Вашингтонског споразума из септембра 2020. године. Фокус тог аранжмана био је на привредном и инфраструктуралном повезивању Србије и наше јужне покрајине која је по Резолуцији 1244 протекторат УН (коју евроатлантски фактори и њихови вазали третирају као наводну државу) под америчким покровитељством, у циљу даљег тока тзв. нормализације односа Београда и Приштине.
Међутим, једно је теорија а друго пракса. Читав споразуме је пре свега осмишљен и реализован како би Израел признао Косово а та лажна држава са муслиманском већином отворила своју „амбасаду“ у делу Јерусалима који је Израел окупирао 1967. и затим анектирао, те тај град сматра својом престоницом, што већина земаља света не прихвата.
Пред крај свог првог мандата, Доналд Трамп, тесно повезан са јеврејским лобијем у Америци и политичарима у Израелу, форсирао је тзв. „Аврамски споразум“, чији циљ је био да што више муслиманских и арапских држава успостави дипломатске односе са јеврејском државом и призна Јерусалим као њен главни град.
Тако је – наизглед изненада, како наш народ то каже „с неба па у ребра“ – а заправо тајно договорено са Вучићем, у читаву економско-политичку комбинаторику у троуглу Вашингтон-Београд-Приштина, убачен Израел. То би било исто као да су, рецимо, индијски и енглески крикет тимови позван да учествује на Светском првенству у фудбалу ове године, те је победник у њиховој утакмици проглашен за првака света у фудбалу.
Јасно је да се овде ради о нечему што би могло да се уклопи у дело Ежена Јонескука, „Ћелава певачица“ – које припада тзв. театру апсурда – али не и у реалан живот. Исто тако, размислите и сами, фундаментално стоје ствари са тим што је међусобно признаје Израела и косовске сепаратистичке творевине постало део економског споразума Београда и Приштине. Но, тамо где израелски лобисти умешају прсте, ако не све што им одговара онда бар много тога, постане могуће у пракси. Поготово када раде са бедницима, као што су припадници врха СНС картела, који пљују на потребе свог народа.
Када се присетимо вашингтонске епизоде којом смо се накратко бавили, потпуно је „природно“ да њени спрски протагонисти на челу са Алеком без Косова, на сваки миг својих страних ментора, поготово оних из Израела, обаве послове који су им наређени. Да је којим случајем министар спољних послова Србије и фамозни Вулин, који сада толико говори о „српском свету“ а не Ђурић, који истиче своје јеврејске корене, све би било исто. Српски званичник задужен са међународна (не)дела, клањао би се Израелу и његовим тежњама, угрожавајући српске интересе.
СНС режим је на власт доведен уз велику помоћ француских, америчких и израелских специјалних служби – да сада не ширимо причу и на улогу у томе Мила Ђукановића и неких мафијашких кланова – и уз њихову асистенцију опстаје на челу државе и сада када се против њега подигао велики део српског народа.
Свакоме је ваљда до сада јасно да ми имамо власт која је Србију поново учинила вазалном државом, и то на вишеструки начин. Званични Београд има неколико иностраних господара и у договору са њима креира своју унутрашњу и спољну политику.
Не експлоатише нас на сто начина само Вучић са својим бандитима, већ у координацији са њим то чине и они који стоје иза његовог режима. То објашњава много тога, па и са националног становишта изразито контрапродуктиван однос Србије према „оцу ционизма“ и његовом наслеђу. Мешамо се за туђ рачун у оно што много више може да нам наштети него користи, како би на нашој штети Аца Анти-Србин извукао неку корист за себе. И то је то.
Зато морамо да будемо начисто да као што су наши преци ишли у српско-турске ратове од 1876-1878, како би ослободили још окупиране српске земље и изборили се да Србија коначно покида отоманске вазалне ланце и постане независна – што се и десило на Берлинском конгресу 1878 – и ми данас водимо ослободилачку борбу против узурпаторског политичко-мафијашког СНС режима. Његово рушење је услов за демократску, економску, правну обнову Србије али и враћање нашој земљи независности. Са том идејом морамо да идемо на предстојеће изборе и у потоњу демократску борбу против очекиваног њиховог намештања од стране напредњачке екипе.
Сада смо само номинално независна држава, док смо у пракси државни провизоријум и ловина у евроатлантско-израелској мрежи. Да то не бисмо и остали важно је да се изборимо за рушење диктатуре Александра Вучића али и да не допустимо да после њега на чело Србије дођу они који би наставили његову велеиздајничку политику (можда тек мало умивену, да баналан системски криминал не боде више нападно очи грађанима). После тога ћемо моћи да градимо односе са Израелом, Палестином и било којим другим државама, на национално-прагматичним основама, полазећи од својих потреба, што је једино нормално!
(Магазин Таблоид)
