Pročitaj mi članakDok američki predsednik Donald Tramp preti da će vratiti Iran u kameno doba, stvarnost na terenu izgleda sasvim drugačije.
Iran je razvio višeslojnu strategiju koja je ne samo neutralisala američku i izraelsku vojnu superiornost, već je zapravo stavila Sjedinjene Države i njihove saveznike u izuzetno ranjiv položaj. Ova pobednička strategija počiva na tri ključna stuba: vojnoj otpornosti, ekonomskoj blokadi Zapada i geopolitičkom preusmeravanju sa globalnim silama poput Kine i Rusije.
Vojna otpornost i taktička superiornost
Suprotno uvreženom mišljenju koje se često može čuti u zapadnim medijima, Iran se nije srušio pod pritiskom američkih i izraelskih napada. Naprotiv, iranske vojne sposobnosti su se razvile i postale sofisticiranije nego ikada ranije. Ključni element te otpornosti leži u iranskoj tehnologiji protivvazdušne odbrane i raketa, koja je pokazala iznenađujuću efikasnost protiv najnaprednijih zapadnih sistema.
Iranske rakete redovno probijaju izraelsku protivvazdušnu odbranu sa stopom penetracije i do 80 procenata. To znači da Izrael uspeva da presretne samo dve od deset iranskih raketa, što je dramatično niska stopa za sistem koji je godinama reklamiran kao neprobojan. „Gvozdena kupola“, sistem koji je smatran tehnološkim čudom, pokazao se ranjivim na iransku raketnu tehnologiju.
Ono što posebno zabrinjava američke vojne stratege jeste činjenica da su Iranci razvili oružje koje cilja precizno slabe tačke zapadnih odbrambenih sistema. Dok su Sjedinjene Države i njihovi saveznici decenijama borili protiv protivnika bez značajnih vazdušnih snaga, Iran je razvio tehnologije osmišljene da iskoriste svaku manu u američkim i izraelskim mrežama protivvazdušne odbrane.
Štaviše, iranske snage su uništile većinu radara za daljinsko očitavanje na Bliskom istoku, ostavljajući Sjedinjene Države gotovo slepim u tom delu sveta. To nije samo taktička pobeda već i strateško dostignuće koje je omogućilo Iranu da deluje sa mnogo većom slobodom nego ikada ranije.
Kontrola strateških prolaza i ekonomska blokada
Jedan od najdomišljatijih poteza iranske strategije jeste uspostavljanje kontrole nad ključnim strateškim prolazima bez njihovog formalnog zatvaranja. Iran je definisao tri kategorije aktera za prolaz kroz Ormuski moreuz. Protivnicima poput Izraela i Sjedinjenih Država, i zemljama koje ih podržavaju, potpuno je zabranjen prolaz. Neutralne zemlje mogu proći uz visoku naknadu, koja može dostići i do dva miliona dolara po prolazu. Prijatelji Irana, posebno Kina i Rusija, mogu slobodno prolaziti.
Ova šema je navela osiguravajuće kompanije, bez ikakvog formalnog naloga iz Teherana, da podignu premije na toliko visok nivo da je brodarstvo kroz moreuz postalo neprofitabilno. Rezultat je bilo de fakto zatvaranje Ormuskog moreuza, kroz koji prolazi značajan deo svetske nafte.
Istovremeno, jemenski Huti, saveznici Irana, pretili su da će zatvoriti prolaz Bab al Mandab, kapiju ka Crvenom moru, što bi dodatno paralisalo globalnu trgovinu. Zajedno, ova dva prolaza čine okosnicu svetske pomorske trgovine naftom, a oba sada kontrolišu iranski saveznici.
Posledice su već vidljive kroz rast cena nafte i gasa, što posebno pogađa američku ekonomiju, koja je veliki potrošač energije. Američki predsednik Tramp, koji je obećao da će Ameriku ponovo učiniti velikom i da se neće upuštati u skupe strane ratove, suočio se sa inflacijom delimično izazvanom upravo ovom situacijom.
Razbijanje mita o tehnološkoj superiornosti
Iranska strategija takođe uključuje psihološku komponentu razbijanja mita o nepobedivosti američke tehnologije. Poslednjih dana, Iran je oborio nekoliko američkih i izraelskih aviona, uključujući F-15 Igl i A-10 Vartog. Iako su to samo dva aviona, simbolički uticaj ovih obaranja je ogroman, jer pokazuju da iranski protivvazdušni kapaciteti postoje i da su efikasni.
Posebno zabrinjava američke vojne krugove činjenica da su sistemi ranog upozoravanja koje su Sjedinjene Države rasporedile širom Bliskog istoka bili potpuno neefikasni protiv iranskih raketa. Iran je pokazao sposobnost da zaobiđe američke sisteme za detekciju kako bi uništio te iste sisteme.
Posebno je vredna pažnje činjenica da su Rusi isporučili Iranu napredni sistem S-400, iako osoblje za rukovanje sistemom još nije u potpunosti obučeno. Kada sistem postane operativan, iranska protivvazdušna odbrana će postati još efikasnija, što će dodatno smanjiti sposobnost Zapada da pokreće vazdušne napade na iransku teritoriju.
Hezbolah i regionalna koordinacija
Iranska strategija se ne oslanja isključivo na sopstvene vojne kapacitete, već uključuje i koordinaciju sa regionalnim saveznicima, posebno libanskim Hezbolahom. Hezbolah je iskoristio iranski odgovor na izraelske napade da pokrene sopstvenu ofanzivu za oslobađanje južnog Libana od izraelske okupacije.
Hezbolahova vojna strategija zasniva se na tri stuba. Prvo, omogućavanje izraelskim snagama da napreduju u određenim oblastima, a zatim njihovo odsecanje od njihovih zadnjih linija. Drugo, napad na komandne punktove kako bi se sprečio dolazak pojačanja. Treće, uništavanje odsečenih izraelskih jedinica u takozvanim vatrenim džepovima.
Ova strategija, koja je slična onoj koju su Rusi koristili u Ukrajini, pokazala se izuzetno efikasnom. Izraelska vojska, koja istovremeno ratuje na nekoliko frontova u Gazi, na Zapadnoj obali, protiv Hezbolaha, protiv Irana i protiv jemenskih Huta, našla se u izuzetno teškoj situaciji. Izraelski načelnik Generalštaba poslao je alarmantne poruke o iscrpljenosti vojske.
Kineske i ruske uloge
Iranska strategija takođe podrazumeva blisku koordinaciju sa globalnim silama nezadovoljnim američkom dominacijom. Kina i Rusija igraju sve važniju ulogu u ovoj jednačini, ali na načine koji se značajno razlikuju od zapadnih očekivanja.
Kina nije pogođena naftnom krizom jer je 84 odsto energetski nezavisna, dok ostatak svojih potreba pokrivaju različiti izvori, uključujući Rusiju. Iran i zemlje Zaliva čine samo pet do šest odsto kineskog snabdevanja energijom, a sam Iran doprinosi samo dva do tri odsto. Stoga, Kina može da deluje sa pozicije sile, a ne nužnosti.
Posebno zanimljivo poređenje pravi jedan belgijski analitičar: Amerikanci su do sada potrošili blizu 50 milijardi dolara na ovaj sukob. Sa istih 50 milijardi dolara, Kina gradi 2.500 kilometara brze železnice. Ovo poređenje savršeno ilustruje razliku u pristupu: dok se Zapad fokusira na uništenje, Istok ulaže u izgradnju.
Kina je već pokazala svoju sposobnost posredovanja kada je uspela da organizuje istorijsko pomirenje između Irana i Saudijske Arabije. Pored toga, Kina ima vojnu saradnju sa saudijskom porodicom, što joj daje dodatni uticaj. Rusija je takođe povećala svoje kontakte sa zemljama Zaliva, koje sada više veruju Moskvi nego Briselu u rešavanju regionalnih sukoba.
Unutrašnje američke podele
Jedan od ključnih elemenata iranske strategije jeste iskorišćavanje unutrašnjih podela unutar američke administracije. Dok političari poput Donalda Trampa i Pita Hegseta promovišu ratobornu retoriku sa elementima mesijanskog religioznog žara, američke obaveštajne službe i delovi Pentagona zauzimaju mnogo uzdržaniji stav.
Pit Hegset, ministar odbrane SAD, ima tetovažu Jerusalimskog krsta, ili Templarskog krsta, na grudima, dok mu je na ruci ispisan krstaški moto „Bog to hoće“, zajedno sa rečju „kafir“ na arapskom, što znači nevernik. Takva retorika i simbolika, koja više podseća na krstaške ratove nego na 21. vek, izaziva zabrinutost čak i unutar američkog vojnog establišmenta.
Više od 200 američkih vojnika podnelo je žalbe da su im njihovi komandanti rekli da je Isus pomazao Donalda Trampa da napadne Iran. Pentagon je nedavno smenio načelnika Generalštaba i još pet ili šest generala, što ukazuje na duboke podele unutar američke vojske oko toga da li treba ići u kopneni rat sa Iranom.
Nedostatak američke strategije
Možda najveća pobeda Irana leži u činjenici da Sjedinjene Države i Izrael zapravo nemaju jasnu strategiju. Kao što je jedan analitičar primetio, strategija se može definisati samo kada postoje jasni ciljevi, a američko-izraelska koalicija nema definisane ciljeve.
Prvobitni cilj destabilizacije iranske vlade i podsticanja promene režima nije uspeo, naprotiv, napadi su ujedinili iransko stanovništvo iza vlade. Cilj sprečavanja iranskog nuklearnog obogaćivanja takođe nije postignut, posebno zato što obogaćivanje uranijuma do 60 procenata nije ilegalno prema Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja.
Članovi američkog Kongresa koji su učestvovali na sastancima o mogućoj kopnenoj operaciji u Iranu izjavili su da nema strategije, nema jasnih ciljeva i da će operacija verovatno dovesti do katastrofe. Kako je jedan od njih rekao, ona zatvara oči.
Pobednička formula za otpornost
Ono što čini iransku strategiju uspešnom jeste njena sposobnost da iskoristi zapadne slabosti, a istovremeno izgradi sopstvene snage. Dok su Sjedinjene Države potrošile desetine milijardi dolara na sukob koji nema jasne ciljeve, Iran je razvio sisteme naoružanja koji ciljaju precizno praznine u zapadnoj tehnologiji.
Dok Amerika preti totalnim uništenjem, Iran kontroliše ključne svetske naftne koridore bez ispaljenog ijednog metka. Dok Evropa slepo podržava Izrael bez obzira na međunarodno pravo, Iran je izgradio koaliciju saveznika koja se proteže od Libana do Jemena.
Pre svega, dok je Zapad reagovao panično na prve znake ekonomskih teškoća, Iran je izdržao skoro 50 godina strogih sankcija. Ova razlika u otpornosti govori sve o tome ko je zapravo u poziciji snage, a ko u poziciji slabosti u ovom sukobu.
Možda najveća ironija leži u činjenici da su Sjedinjene Države, u pokušaju da kazne Iran, nedavno bile prinuđene da ukinu sankcije na iransku naftu. Svojom pretnjom da će zatvoriti Ormuski moreuz, Iran je zapravo stavio zapadnu ekonomiju pod sankcije, ali sopstvenim sredstvima.
Kako je zaključio jedan analitičar, Amerikanci su upali u zamku koju su sami postavili Iranu. I dok Tramp preti vatrenim požarom, stvarnost je da se Sjedinjene Države nalaze u strateškoj poziciji slabosti iz koje je jedini izlaz prihvatanje iranskih uslova za pregovore. To je pobednička strategija Irana, ne osvajanje teritorije, već osvajanje pozicije sa koje se diktiraju uslovi.
