Прочитај ми чланакПрема анализи америчког листа Њузвик, српски председник Александар Вучић суочава се са све већим притисцима због више од годину дана трајања протеста против корупције, који су започети након смртоносног урушавања надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024. године, када је погинуло 16 људи.
Демонстранти оптужују владу за корупцију у дозвољавању неквалитетне градње без одговорности, а протести су се проширили широм земље, достижући врхунац са стотинама хиљада учесника, упркос сузбијању од стране безбедносних снага и масовним хапшењима. Влада је оптужила демонстранте за покушај „обојене револуције“ оркестриране од стране Запада, али протести настављају да се одржавају децентрализовано, без јасног лидера, што отежава нападе власти.
Крајем децембра 2025. године, студенти су се вратили на улице да прикупљају потписе захтева за превременим изборима како би свргнули Вучића, желећи да помере изборе раније од заказаног 2027. године. Покрет је прерастао студентске оквире, а подршку му је пружио и тенисер Новак Ђоковић, што је изазвало бес Вучића. Демонстранти углавном избегавају стране афилијације, подржавајући могући улазак у ЕУ, док Путин остаје популаран у Србији.
Велики економски ударац представља повлачење инвестиционе фирме повезане са Џередом Кушнером, зетом бившег америчког председника Доналда Трампа, из планова за изградњу „Трамп торња“ у Београду вредног 500 милиона долара, крајем 2025. године.
Одлука је утицана растућим протестима и оптужницом српских тужилаца за незаконито уклањање статуса културног наслеђа са локације (комплекс оштећен у НАТО бомбардовању 1999. године). Вучић је негирао корупцију у пројекту, називајући критичаре саботерима и истичући да је држава сада највећи губитник.
Додатни проблеми долазе из санкција и енергетских питања: главна рафинерија нафте морала је да обустави рад због америчких санкција према Русима, који су већински власници НИС-а (под контролом Газпрома). Србија лобира за изузећа и тражи купца за руски удео.
Односи са ЕУ су у застоју; Србија није присуствовала самиту балканских кандидата прошлог месеца, жалећи се да ЕУ игнорише реформе. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен истакла је потребу за напретком у владавини права, изборним законима, слободи медија и усклађивању са спољном политиком ЕУ, укључујући санкције према Русији због рата у Украјини. Вучић је прескочио децембарски самит ЕУ-Западни Балкан о проширењу, где су суседи напредовали без Србије.
Вучић балансира геополитику: удвара Кини кроз програм „Појас и пут“, тежи ЕУ чланству и одржава блиске везе са Русијом и Путином, укључујући посету Москви прошле године. На УН је изјавио да ангажман са партнерима не значи слепо слагање. Канцеларија Вучића није одговорила на коментаре о протестима и изазовима.
Историјски контекст: Вучић доминира српском политиком од 2014. као премијер и 2017. као председник. Раније је служио под националистичким лидером Слободаном Милошевићем до његовог свргавања масовним протестима 2000. године. После тога, Вучић се трансформисао у проевропског реформатора и популисту. У августу је за Еуроњуз рекао да је посвећен борби против корупције. Током његове владавине, Србијин резултат на Индексу перцепције корупције Транспаренси интернешнл пао је са 41 на 35, упоредиво са Украјином.
Сузбијање протеста: Безбедносне снаге су више пута користиле силу, што је Амнести интернешнл описао као насилно сузбијање, са масовним хапшењима. Влада негира прекомерну силу, а Вучић је обећао изборе пре децембра 2027. године, али без датума, напомињући да 2027. поклапа са Експо 2027. у Београду, где су видљиви велики грађевински пројекти који би могли бити осетљиви. Протести би могли да се наставе у 2026. години.
Цитати и мишљења: Независни посланик Синиша Љепојевић изјавио је да људи више не страхују од власти, да су институције озбиљно ослабљене и да се „човек на врху ослања на (парамилитарне) полицијске јединице међу којима има много насилника“.
Новинар и бивши званичник Миливоје Михајловић, подржавајући демонстранте, рекао је да они желе Србију у ЕУ са ЕУ правилима, ни про-руску ни анти-руску/кинеску.
Љепојевић процењује да Вучић још увек може рачунати на око једну трећину подршке бирача, укључујући старије који се ослањају на службене изворе и државне запослене подстицане да подрже владајуће партије. Он је упозорио: „Биће веома тешко време. Владајућа партија ће се борити до краја јер за њих је то питање живота или смрти, јер је корупција тако дубока. Влада и власти једноставно немају идеју како да изађу из овога.“
Чланак истиче да домаћи притисак представља највећу претњу Вучићу, усред његових напора да балансира геополитику док се суочава са унутрашњим немирима.
