Овакав дебакл Орбановог Фидеса може да учврсти самопоуздање оних који се залажу за политичко ослобођење Србије, нарочито оних који подржавају тренутно најјачег играча са те стране политичког спектра – студентски покрет. Пад лидера који је деценијама важио за политички неуништивог разбио је кључни мит на којем почивају слични режими – мит о непобедивости. Европске демократе биле су јасне: Вучић пада следећи.
Референдумска атмосфера кључна
Мађарски пример показало је да је стварање референдумске атмосфере кључно за победу на изборима против режима какав је Орбанов, а који у многим елементима подсећа на Вучићев. У таквој атмосфери избори престају да буду такмичење странака и постају гласање за или против власти.
Око ове тезе ће се ломити копља у Србији, посебно у делу опозиционог блока који већ нагиње изласку на изборе одвојено од студентске листе која је брзо задобила симпатије најшире популације и етаблирала се као најутицајнији политички фактор, али без практичног политичког искуства.
Као контрааргумент се истичу разлике у изборним системима и идеолошка сличност главних такмаца у овом политичком Хунгарорингу. Међутим, мађарски изборни систем је управо и био креиран да одржава Орбана на власти, па се може сматрати отежавајућим, али не и пресудним фактором. Упркос томе, Тиса је освојила око 58 одсто гласова, док је Фидес остао на нешто више од 37 одсто – разлика која надилази сваку манипулацију правилима игре.
Занимљиво је и понашање политичких актера ван главног сукоба. Социјалдемократска странка, пандан Демократској странци у Србији, није изашла на изборе и подржала је Тису. Са друге стране, странка бившег премијера Ференца Ђурчања, која се раније одвојила од социјалдемократа, изашла је самостално у савезу са зеленима и освојила тек нешто више од један одсто гласова – око 65.000 бирача. Јако подсећа на случајеве из неих општина у Србији. Тај резултат показује колико инсистирање на „сопственом идентитету“ у кључном политичком тренутку може бити политички безначајно. У оба случаја показало се да део опозиције који бира политичку „чистоћу“ уместо политичке ефикасности завршава на маргини. Иако је у једном случају реч о националним изборима, а у другом о локалним епизодама у Србији, образац понашања је препознатљив. У политици, као и у спорту, публика памти победника – не оне који су „часно учествовали“.
Ком ће јату војвођански Мађари
Још један елемент који би могао имати одјек у Србији јесте понашање мањинских бирача. Део гласача који у Србији подржава Савез војвођанских Мађара заправо посредно подржава власт у Београду, слично као што су бирачи мањих савезника у Мађарској годинама учвршћивали Орбанову позицију.
Промена власти у Будимпешти могла би да утиче и на промену политичког понашања тих бирача, јер они ретко гласају идеолошки – чешће прате фаворита. Уколико нова власт у Мађарској консолидује своју позицију, део тог бирачког тела могао би да се дистанцира и од досадашњих политичких партнерстава у Србији.
Петер Мађар је значајан део кампање посветио борби против корупције, а двотрећинска већина отвара му простор да интервенише у правосуђу и безбедносном апарату, који су годинама били под снажним политичким утицајем. Управо тај сегмент може имати шире последице и ван Мађарске.
Међународна корупционашка афера?
Политичке и пословне везе између власти у Будимпешти и Београду годинама су биле блиске. У јавности су се више пута помињали заједнички инфраструктурни и енергетски пројекти у којима су кључне улоге имали људи од поверења двојице лидера, попут Синише Малог и Петера Сијарта. У питању су аранжмани у енергетском сектору, гасни договори и инвестиције повезане са кинеским капиталом, који су често вођени уз висок степен политичке контроле и ограничену транспарентност. У овом делу Европе, енергија није само питање тржишта – већ и питање политичке струје.
У том контексту, свако евентуално преиспитивање тих послова од стране нове власти у Мађарској могло би да отвори питања и ван њених граница. Не нужно као готова оптужница, већ као процес у којем би се први пут системски анализирало како су се доносиле одлуке у пројектима који су обликовали енергетску и инфраструктурну мапу региона.
Посебно се издваја питање НИС-а и односа са мађарским МОЛ-ом, где се преплићу интереси Србије, Мађарске и Русије. Енергетски сектор у овом делу Европе већ дуго функционише као простор у којем се политички утицај и пословни интереси тешко раздвајају. Због тога би евентуалне промене у Будимпешти могле да покрену домино-ефекат преиспитивања одлука које су до сада биле ван домашаја институција.
Одласком Виктора Орбана са власти, Вучић губи важног савезника у Европској унији, који је често био спреман да ублажи политичке притиске према Србији у вези са владавином права, слободом медија и изборним условима. Тиме се компликује и позиција власти у Београду у односима са Западом, укључујући и потенцијалне санкције према појединим функционерима.
Колико је еуфорија оправдана?
Еуфорија не добија изборе, већ договор, дисциплина и организација. Мој лични утисак је да је еуфорија оправдана, али да постоји низ елемената које би требало узети у рачун.
Пре свега, питање је колико је мађарски сценарио заиста преносив. И Виктор Орбан и Петер Мађар долазе из сличног идеолошког оквира – десног центра са израженим националним елементима. Мађар није класични опозиционар, већ политичар који је део бирачког тела преузео управо од Орбана, користећи сличан политички језик, али другачију поруку – борбу против корупције и злоупотребе система. У месецима пред нама видећемо у којој ће мери нова власт суштински мењати политички курс.
Не треба искључити ни сценарио у којем власт у Србији покуша да се прилагоди новим околностима. Ако је Вучић годинама градио блиске односе са Орбаном, није немогуће да покуша да успостави однос и са новом влашћу у Будимпешти. Политички прагматизам у региону често надјачава идеолошке разлике. Другим речима, питање није само да ли ће Вучић изгубити савезника, већ и да ли ће покушати да пронађе новог. Према првим реакцијама Петера Мађара Вучић би ту имао баш тежак задатак. Порука новог лидера Мађарске грађанима Србије била је да црпе снагу из њихових избора.
Мађарски случај, међутим, показује и нешто што иде у прилог онима који заговарају јасну и концентрисану политичку стратегију – аутократски системи не падају сами од себе, већ тек када се створи политички центар гравитације око којег се окупља већина незадовољних бирача.
У Србији смо већ видели на локалним изборима да су листе које су имале јасну подршку студената и које су успевале да артикулишу шири друштвени бунт пролазиле знатно боље од оних које су инсистирале на фрагментацији и „чувању идентитета“. То искуство додатно иде у прилог тези да у тренутку политичког расплета бирачи траже јасан избор, а не понуду у више варијанти.
Могу ли лидери без међусобних чарки
У том смислу, често се као контрааргумент помиње и црногорски модел. Тамо опозиција није ишла у једној колони, већ у више њих, али уз висок степен међусобне координације, уздржавања од напада и својеврсни „џентлменски споразум“ да се не минира заједнички циљ. Такав модел показује да више колона не мора нужно да значи пораз – али и да захтева политичку дисциплину и поверење које је у Србији за сада тешко замисливо. Џентлменски споразуми траже џентлмене, а разлика између стратегије и сујете најчешће се види тек када се преброје гласови.
Зато свака стратегија која подразумева излазак у више колона носи са собом озбиљан политички ризик. А тај ризик није апстрактан – он има име и презиме и мери се исходом избора. И чини ми се да би овог пута могла да има озбиљније последице.
У тренутку када избори постану референдум, свака додатна листа личи више на луксуз него на стратегију
Пад Виктора Орбана показао је да ни најконсолидованији аутократски системи нису неуништиви. Али је још важније показао под којим условима долази до њиховог пада – када се политичка борба поједностави на јасан избор и када већина бирача препозна где је реална шанса за промену.
Управо у томе лежи кључ за Србију.
Свако ко у таквој ситуацији бира да иде својим путем, мимо доминантног политичког тока, мора бити свестан да тиме не тестира само сопствену снагу, већ и директно утиче на шансе за смену власти.
А уколико до те смене не дође, биће тешко објаснити бирачима да одговорност не сносе и они који су, свесно или не, допринели расипању гласова у тренутку када су се они морали сабирати.
У политици постоје тренуци када се гласови сабирају – и они када се расипају. Разлика између та два тренутка често је разлика између победе и изговора.
Пред Србијом је, по свему судећи, један од таквих тренутака.
