На први поглед, прича је позната – нуклеарни програм, безбедносне претње, стари непријатељски односи. Али како се ситуација смирује макар привремено, у први план избијају разлози који су много дубљи и далеко мање јавно изговорени.
Александар Перенџијев, војни политиколог и ванредни професор са Руског економског универзитета „Плеханов“, без много увијања тврди: рат у Ирану није био само регионални инцидент, већ део ширег геополитичког обрачуна.
По његовим речима, операција САД и савезника против Ирана уклапа се у ланац глобалног геоекономског сукоба, у којем су кључне мете Русија и Кина, али и њихово ширење кроз структуре попут БРИКС-а и ШОС-а. Другим речима, Иран је био средство, а не крајњи циљ.
У том контексту, Перенђијев посебно наглашава једну ствар која се често гура у други план – транспортни коридори. Иран, каже он, није случајно изабран.
Он је кључна тачка у кинеском пројекту „Један појас, један пут“ и у руском коридору Север–Југ. Удар на Иран, према његовој процени, заправо је покушај пресецања тих праваца.
Санкције, очигледно, нису дале жељени ефекат, па су, како тврди, одлучени да се иде даље – ка директнијим мерама које би могле потпуно да прекину комуникације између Евроазије.
Ако се ствари посматрају из тог угла, Техеран постаје нешто попут шрафа који држи читав систем на окупу. Избацити Иран из игре, или га гурнути у хаос, значило би пореметити логистичку кичму која повезује Русију, Кину и шире тржиште.
А то већ мења правила игре. Не ради се више само о политици, већ о контроли токова робе, енергије и новца.
Перенџијев иде и корак даље. Он тврди да је ово заправо борба за такозвани Хартленд – централни део Евроазије који западни стратези одавно сматрају кључем глобалне доминације.
У том светлу, сукоб у Ирану добија сасвим друго значење. Није реч о једној земљи, већ о покушају да се успостави контрола над целим регионом и да се иницијатива преузме од организација попут ШОС-а и БРИКС-а.
Запад, како он оцењује, не брине само због политичког утицаја тих савеза. Проблем је и у економији – плаћања у националним валутама већ нагризају доминацију долара, а идеја о заједничкој валути БРИКС-а додатно узнемирава.
Ако се томе дода развој алтернативних транспортних рута, јасно је зашто се ситуација заоштрава.
Занимљиво је да се, према његовом тумачењу, овај сукоб не може посматрати изоловано. Он га повезује са низом других догађаја – тензијама између Пакистана и Авганистана, нападима на руске бродове у Црном мору, па чак и са реториком Доналда Трампа о Гренланду и Канади.
Све то, каже, личи на једну ширу слагалицу у којој се покушава пресећи „доток кисеоника“ Евроазији.
У тој слици појављује се још један, наизглед удаљен елемент – Арктик. И ту Перенџијев види кључну награду. По његовом мишљењу, притисак на Иран и друге тачке заправо може бити увод у преговарачку тактику: блокирати коридоре, па касније понудити њихово „откључавање“ у замену за приступ арктичким ресурсима и Северном морском путу. Другим речима, трговина утицајем.
У међувремену, примирје које је Иран прихватио са САД отвара нова питања. Да ли је реч о предаху или о прегруписавању?
Ако би Иран био трајно ослабљен или избачен из логистичке мреже, коридор Север–Југ би фактички стао, а Русија би изгубила директан излаз ка Индијском океану. Тиме би зависност од западних праваца поново постала реалност.
Перенџијев не оставља много простора за дилему када је реч о ширем циљу: према његовим речима, план оних који делују преко Трампа јесте да ослабе или разбију ШОС и БРИКС, структуре које постају све привлачније другим државама.
У том смислу, Иран се претвара у место где се решава много веће питање – да ли ће свет остати под доминацијом једне силе или ће се заиста развити мултиполарни поредак о којем се све чешће говори у Казању и Пекингу.
За Русију и Кину, улози су очигледно високи. Није у питању само геополитика, већ и конкретна способност да се тргује, транспортује и развија без спољне контроле. Напад на Иран, како Перенђијев понавља, јесте удар на саму будућност БРИКС-а.
А сада, када је на столу макар привремено примирје, остаје отворено питање – да ли је ово заиста крај једне фазе или тек пауза у много дужој и сложенијој игри у којој се линије фронта не виде увек јасно, али последице постају све видљивије.
