Према доступним информацијама, Техеран је развио широку мрежу скривених комплекса дубоко у планинским масивима. Није реч о симболичном броју – процене говоре о чак 27 такозваних „ракетних градова“, како их називају поједини извори, међу којима и војни дописник Олег Блохин који је о томе писао на свом Телеграм каналу.

Занимљиво је да се у тим објектима не ради само о складиштењу. Напротив, производња практично не стаје. У заштићеним подземним халама наставља се завршна монтажа ракетних система, укључујући и модернизоване верзије са унапређеним тактичко-техничким карактеристикама.

Другим речима, то нису пасивне базе, већ активни индустријско-војни погони који функционишу и под притиском спољног фактора.

Ако се погледа шира слика, постаје јасније зашто су ови објекти толико проблематични за потенцијалне противнике. Покушаји да се онеспособе улази у подземне комплексе постоје, али резултати су, благо речено, ограничени.

Сателитски подаци показују да ирански стручњаци успевају да поправе оштећења запањујуће брзо – понекад већ за два дана након ракетно-ваздушних удара. То мења динамику целе ситуације на терену, јер ефекат таквих напада кратко траје.

Један од примера који се често наводи јесте комплекс у области Јазда. Тај објекат је више пута био мета интензивних напада, али без видљивог трајног ефекта.

Дубина на којој је изграђен, заједно са пажљиво пројектованом заштитом, чини га готово недостижним за класичне методе онеспособљавања. У пракси, то значи да чак и када дође до оштећења, функционалност базе остаје или се брзо враћа.

Све то заједно отвара шире питање – не само о техничким могућностима, већ и о томе како оваква инфраструктура мења стратешки баланс.

Јер ако се објекти могу обновити за два дана, а производња не престаје ни под притиском, онда се поставља дилема где је уопште граница њихове рањивости… и да ли она уопште постоји у класичном смислу.