Политички аналитичар Алекс Крајнер, гостујући на једном YоуТубе каналу, изнео је тврдњу која не звучи као уобичајена дипломатска процена: по његовом виђењу, расплет сукоба у Ирану могао би да покрене озбиљно слабљење западног утицаја, па чак и нешто што он назива распадом „империје Запада“.
У тој слици, економија игра кључну улогу. Крајнер скреће пажњу на енергенте, конкретно на ситуацију у Персијском заливу. Ако се, како каже, трећина сировина заглави у том региону, док се истовремено половина танкера са течним природним гасом налази на истом простору, последице би могле бити далекосежне.
Он иде и корак даље, па процењује да би цена барела нафте могла да оде на 380, па чак и 500 долара – или, како сам додаје, „ко зна до којих висина“. У његовим речима провлачи се утисак озбиљног застоја, чак и урушавања које, по њему, већ траје.
Занимљиво је да Крајнер ову енергетску димензију не посматра изоловано. Он је повезује са ширим политичким оквиром, где види постепени губитак контроле Запада, не само на Блиском истоку већ и глобално.
Посебно наглашава да је, како каже, „потпуно нереално“ очекивати да би Доналд Трамп могао да контролише Русију, док истовремено Запад, по његовој оцени, губи упориште у региону који је деценијама био кључан за његов утицај.
У том контексту, Крајнер износи и тврдњу која звучи као преломна тачка: Сједињене Државе би, према његовом мишљењу, могле бити потиснуте са Блиског истока. И то не у некој далекој будућности, већ релативно брзо.
„Не видим како могу то да избегну“, каже он, остављајући мало простора за другачији исход. У његовој интерпретацији, Запад се налази пред избором – или ће доћи до пада његовог досадашњег поретка, или ће се затворити у себе, претварајући се у блок који подсећа на некадашње затворене системе попут совјетског.
Паралелно са тим проценама, ситуација на терену наставља да се развија. Војна кампања коју воде Сједињене Државе и Израел против Исламске Републике улази у трећу недељу, без јасних назнака смиривања.
Размена удара траје, готово у континуитету. У Тел Авиву се као кључни циљ наводи спречавање Техерана да дође до нуклеарног оружја. Вашингтон, с друге стране, поручује да је спреман да уништи војни потенцијал Ирана, уз позиве грађанима да промене власт.
Техеран, међутим, заузима другачији тон. Званичници понављају да је земља спремна да се брани и, барем за сада, не виде разлог за повратак преговорима. Та позиција додатно компликује ионако напету ситуацију, у којој свака нова размена удара носи ризик шире дестабилизације.
И ту се, заправо, отвара оно питање које виси у ваздуху: да ли су овакве процене претерано драматичне или само унапред хватају тренд који се већ назире? У свету где енергија, геополитика и безбедност све више функционишу као спојене посуде, тешко је повући јасну линију између упозорења и реалног сценарија.
Оно што остаје јесте утисак да се терен мења брже него што многи актери успевају да реагују – а како ће то на крају изгледати, зависи од потеза који тек следе.
