Организације попут Иницијативе младих за људска права годинама граде свој јавни наступ искључиво кроз оптужбе усмерене ка Србима, говорећи о злочинима, одговорности и кривици, али без спремности да икада истим интензитетом проговоре о страдању Срба. За њих као да не постоје прогнани, убијени, спаљене цркве и манастири, нити етничко чишћење које се догодило пред очима света.

Када се говори о Сребреници, терминологија је строга, једносмерна и недодирљива. Али када је реч о Јасеновцу, о стотинама хиљада убијених Срба у Независној Држави Хрватској, или о мартовском погрому 2004. године на Косову и Метохији, наступа тишина. Не постоје конференције, не постоје кампање, не постоји морална обавеза да се жртве именују и поштују.

Оно што се данас представља као борба против „говора мржње“, често се своди на једнострано политичко деловање у коме је српски народ трајно постављен у позицију кривца. Тај наратив  је део шире идеолошке матрице која подразумева да Србија мора стално да се правда, извињава и одриче сопственог страдања, како би била „прихватљива“ у очима истих оних структура које никада нису показале спремност на објективност.