Из логора Шарвар, места где су глад и туберкулоза косили српске малишане, он је заједно са Костом Хаџијем и Јованом Ћулумом извео готово немогуће. Извукао је 2.800 деце и 180 мајки са бебама и распоредио их у породице широм Бачке као живе, рањене иконе које су морале преживети. Слао је писма свештеницима, водио евиденције, спајао браћу и сестре, не зато што је био администратор, већ зато што је био отац у времену када су очеви убијани.

И није стао ту. Основао је епархијску болницу да лечи децу која су у логору покупила смрт у плућима. Док су фашисти затварали капије, он их је отварао. Док је Европа горела, један владика у Новом Саду је градио уточиште. То је била његова теологија, не на папиру, него у пракси.

А онда је рат завршен. И дошла је нова власт. Они који су причали о слободи, правди и народу,  дочекали су човека који је спасао хиљаде српске деце камењем и песницама. Пребијали су га на улици. Понизили. Поломили. Од тих удараца се више никада није опоравио. Владика који је победио логоре, није преживео „ослобођење“.

Он је још 1922. написао нешто што данас звучи као оптужница свима нама: да свет неће бити бољи док не реформишемо сопствено срце. Да не тражи гласаче, већ раднике. Да му не требају странке, већ људи који раде за добро Цркве и народа. То није био политички програм,  то је био морални ратни план.

И зато Иринеј Ћирић није само владика. Он је мученик. Светац са модрицама. Српски Шиндлер у мантији. Човек кога нису могли сломити фашисти, али су покушали они који су дошли после.